EMOTIVNA HIPOHONDRIJA

Emotivna hipohondrija je neverovatno raširena pojava.(Na žalost i uprkos)

To je ono stanje slično "običnoj hipohondriji" tako česte u mnogih koji (mahom sasvim uzaludno) troše svoje i tuđe vreme na strah od bolesti koje ustvari - ne postoje. Ali je zato sama hipohondrija - skoro neizlečiva. Kad malko bolje razmislimo - koliko se samo nepotrebne komunikacije potroši na "naše i tuđe nejasne tegobe", na "žiga me, seva mi,...", na "imaš li ti ovakve simptome...", i tome slično i tako dalje. Može samo da se klima glavom ili da se dopusti "pletenje u mreži" beskonačnih priča o strahovima od bolesti (raznih) i mogućnostima izlečenja od simptoma koji ne postoje.

(Stvarno i zaista bolesni ljudi - sasvim se drukčije ponašaju i zaslužuju svu našu pažnju, brigu, negu, strpljenje i empatiju.)

Tako slično se ponašaju i - emotivni hipohondri.

Pokazuju emocije koje - ne postoje.

Govore o emocijama koje - ne postoje.

Zašto to čine?

Emotivni hipohondri se beskonačno boje da bi stvarno mogli da - osete kakvu emociju i zato "izmišljaju" razne, predstavljajući ih stvarnima i istinitima i često manipulišući reakcijama na sopstvenu "emotivnu hipohondriju", ponekad tako kod drugih proizvode - istinite emocije, različite vrste.

Ili se, ponekad, u našim sopstvenim reakcijama, javlja "emotivna hipohondrija", pa drugima pokazujemo emocije koje ustvari ne postoje, jer nas tako, od početka ili s vremena na vreme, malo uče modeli društvenog licemerja, a malo - ne uspevamo da odolimo, pa se uživimo u ulogu "emotivnih hipohondara".

I zato su tim dragoceniji ljudi BEZ sklonosti emotivne (ili bilo kakve) hipohondrije, ljudi koje slučajno (i vrlo retko) sretnemo i zato uvek postoji veliki rizik da i ne primetimo OGROMNU razliku u iskazivanju emocija BEZ ikakve hipohondrije, licemerja ili naučenih modela komunikacije i reakcije. Iskazivanje emocija onakvih kakve stvarno jesu, slično kao što to mala deca čine dok ih ne naučimo - emotivnoj hipohondriji.

A - šteta je podleći emotivnoj hipohondriji, tako ja mislim.

Jer - svi mi, mislim, "imamo pravi, iskreni tango-ritam u tim našim ušima i nogama i rukama i očima...", samo se toga treba setiti, s vremena na vreme, i - otkriti iznova kakvo fino mesto može biti ovo u kojem smo svi mi, ako pustimo da nas vodi "ritam pravih emocija...". Bez emotivne hipohondrije...

OSMI SMRTNI GREH ili REVOLUCIJA?

ili (još jasnije):

- kako je za poslednjih sedam dana (u prvoj nedelji decembra 2010.) stvoren jedan svet u kojem nema dana za odmor i u kojem je počinjen - osmi, do sada nezapisan greh - greh nekontrolisane informacije.

Svet poslednjih sedam dana svedoči jednom događaju, po prvi put u svojoj istoriji, događaju koji je očevidan dokaz velikog postignuća tehnologije naše civilizacije:
- postigli smo maksimalnu brzinu protoka i razmena informacija
(stvar tehnologije, fizičari i ini znaju da je brzina kojom bilo kakva informaciaj može stići od jednog do drugog mesta takva da se kreće ograničeno velikom brzinom - najveća moguća je brzina svetlosti, svi ostali "nosioci" informacija kreću se brzinom manjom od te, i takvim "sporim" informacijama sko komunicirali hiljadama godina, sve do XX veka, veka koji je brzinu razmene informacija doveo do maksimuma)

Tim maksimalnim protokom informacija za proteklih sedam dana, videli smo kako drugačije izgleda ukupna stvarnost u trenutku kada smo ovladali tehnologijama koje nam omogućavaju da (s ljudske tačke gledišta) skoro istovremeno - SVI SAZNAMO SVE O SVEMU (ili bar mislimo, odnosno imamo percepciju o UKUPNOM saznavanju, SVEGA O SVEMU, što izađe na isto).
Događaj kojim je stvoren taj svet je (naravno) odluka WikiLeaks-a i Assange-a da medijima širom sveta ponude i na svojim internet stranicama objave diplomatske depeše koje su decenijama razmenjivane između vlade USA i njihovih ambasada širom sveta.
I za stvaranje tog novog sveta potpuno je nebitno ŠTA u svim tim depešama piše, njihov sadržaj, sam po sebi, neće ni na koji način promeniti svet, ono što je stvorilo nove okolnosti je da su OBJAVLJENE, a NISU predviđene da ikada i igde BUDU objavljene i da se to desilo - skoro TRENUTNO.
Kontekst novog sveta u kojem nakon tog događaja svi živimo je (manje-više) sledeći:
- nastala je neverovatna "dilema" čiji je sadržaj : hoćemo li živeti u svetu u kojem je moguća bilo kakva kontrola informacija ili ćemo - "ukinuti" internet
Sedam dana je bilo potrebno da se dogode skoro sve reakcije na činjenicu da su (IPAK) objavljene informacije koje su svi smatrali sigurnim od objavljivanja, sedam dana u kojima je svako od zainteresovanih strana načinio bar jedan pogrešan potez iz kojeg su onda, sledili i drugi pogrešni potezi, ne zato što je sadržaj informacija "potresao svet" , već zato što skoro niko nije očekivao da će informacije, same po sebi, takvom brzinom - dopreti do svih.
Tako je stvoren kontekst u kojem je ceo događaj od jednih proglašen "osmim smrtinm grehom" (sa kaznama koje grešnima sleduju), a od drugih "revolucijom i borbom za javnost, za istinu, za odgovornost".
I - šta će se dalje dešavati?
Ko će objaviti prvi sledeći potez u ovom novom svetu u kojem je nemoguće sačuvati bilo kakvu tajnu ili kontrolisati bilo kakvu informaciju ili sprečiti i smanjiti brzinu kojom će se (i su se) informacije razmenjivale između ljudi?
Ko će prvi reći da je u toku svojevrsno "pregrupisavanje" na terenu svih onih koji znaju da je "moć" informacije izuzetna, da informacije vladaju svetom (i oduvek su vladale) i da svako onaj ko ima "višak" informacija ima nenadoknadivu prednost nad svima drugima koji te informacije - ne poseduju uopšte?
Stupamo li u svet u kojem će "informacija biti nešto najpravednije raspodeljeno među ljudima" jer će SVI IMATI SVE, dostupno i pri najvećoj mogućoj brzini?
Ili stupamo u svet u kojem će se množiti regulacije, propisi i zabrane za "promet" informacija internetom, svet u kojem će internet (kakav poznajemo i volimo) biti zamenjen sredstvom komunikacije koji će samo "ličiti" na slobodu razmene informacija kakvu smo do sada imali?

Na paradoksalan način, ovaj novi kontekst, novi svet koji je stvoren za poslednjih sedam dana, načinjen je po modelu na onaj "knjiški", stari koji kaže "u početku beše reč...". I reč beše sa interneta.
Šta je doneo sam sadržaj depeša i dokumenata koji nam tako, "sa interneta stigoše"?
Šta smo saznalo, osim da postoji sredstvo i način da se, trenutno, SAZNA SVE, uvek?
Manje-više, saznali smo da premalo licemerja u politici uništava ljude (i koji se politikom bave i raznih drugih), a da previše licemerja u politici - uništava politiku.
A ljudi BEZ licemerja - ne mogu, nikako. Niti su kada mogli.
Manje-više, saznali smo takođe, da je princip "slušaj šta govorim, ne gledaj šta radim", neodvojiv deo komunikacije, čime god se ljudi bavili.
Manje-više, saznali smo takođe da zvanični, offline mediji mogu i smeju sve ono što nezvanični, bilo-ko-i-bilo-koji online stvaraoci (ili prenosioci) informacija - nikako ne smeju.
Osvojena "sloboda štampe" pre više decenija ostaje (skoro) neokrnjena ovim novim sedmodnevnim svetom objavljivanja "neobjavljivog", ali se svi ovi drugi, svi koji su samo "online", pojedinci ili udruženi, imaju tek izboriti za sebe istu tu i istu takvu slobodu.
Oni čine "osmi smrtni greh" koji se, isti takav učinjen, zvaničnim medijima - oprašta i podrazumeva.
Koliko je to licemerno? A sasvim očigledno i verovatno neminovno (ne znam baš da li je i neophodno).

Sve u svemu, šta se dogodilo za poslednjih sedma dana, kakav novi kontekst je stvoren (ili se stvara) ?
1. Jedna "namerno" tajna, prilično "netransparentna" organizacija WikiLeaks i samo jedan čovek (bar prema javnosti, samo jedan je Assange) objavljuju borbu za "istinu, odgovornost i transparentnost", informacijama koje nisu predviđene da stvarno - budu informacije i to se dešava internetom, odnosno - skoro brzinom svetlosti dopire do svih
2. Reakcije na taj događaj išle su od "na smrt!" do "živeo!"
3. Internet postaje poprište "hacktivism-a", "padaju" razne stranice, "izriču se" zabrane, kreira se virtualni pokret koji - blokira SVE informacije i sajtove kojima neki drugi žele blokirati SVE DRUGE informacije i sajtovi (msleeeeem...), koji predstavlja svojevrsnu pretnju svima onima koji bi se usudili da učine bilo kakav čin "internetske odmazde" prema onima koji su počinili "osmi smrtni greh" objavljivanja neobjavljivog.
4. Ljudi se, izgleda, ipak nisu dogovorili o tome da je internet - opšte dobro. I trenutno smo u fazi u kojoj je "sve dozvoljeno" jer svako ima svoj "sveti cilj" kada je internet u pitanju i kod svakoga postoji jasan i "van svake sumnje" odgovor da je ONAJ DRUGI počino osmi smrtni greh, neoprostiv, greh pri kome se nečijom informacijom rukuje sasvim slobodno i bez izričite dozvole ili bilo kakve kontrole.

Malo me brine naša ljudska sklonost da - ubijamo glasnike koji nam donose loše vesti ili vesti koje ne razumemo. Jer u celom ovom slučaju - glasnik NIJE ljudsko biće, glasnik je - INTERNET.
Možda je ovaj "svet stvoren za sedma dana", odnosno novi kontekst u koji je za proteklih sedam dana stavljena MOĆ INFORMACIJE, samo vreme sasvim pogodno da se (kao ljudi) dogovorimo o tome da je internet opšte dobro, možda je vreme da donesemo svojevrsnu "Deklaraciju o internetu", kao svojevremeno i razne druge deklaracije koje su se bavile slobodama ljudi, jer je o tome ustvari reč.
Dakle, u toj (nekakvoj i takvoj) "Deklaraciji o internetu", prva rečenica bi bila:

"Internet je opšte ljudsko dobro, pravo na korišćenje interneta pripada svim ljudima jednako, ono je jedno od ljudskih prava i protok informacija koje nisu predmet izričitih zabrana je - slobodan"

Pa bi posle toga, kao i u svakoj drugoj deklaraciji, sledile (vrlo oprezne) rečenice o "međama ljudske slobode" na internetu, od već postojećih (kojima se zabranjuje i kažnjava objavljivanje nekih vrsta sadržaja, svima znanih kao - kriminal) do promocije komunikacije kao ljudskog prava.
Možda grešim (ili se nadam da grešim), ali mi se čini da ako ne iskažemo svoje zahteve i predloge kada je protok informacija internetom u pitanju . ostaće nam samo da se borimo protiv uspostavljenih zabrana i ograničenja u suženom prostoru nečega što smo do poslednjih sedam dana svi zvali beskonačnim bespućima virtuelnog sveta komunikacije i informacije.

Kažu da je u ljubavi i u ratu - sve dozvoljeno, i u ovih sedam proteklih dana ima puno događaja koji daju za pravo toj izreci, ali meni je od toga važnije jedno drugo pitanje:

Šta će u budućnosti biti zaista dozvoljeno - na internetu?

John Lennon
(9. oktobar 1940 – 8. decembar 1980)

Trideset godina od atentata na jednog od najvećih koji je, prebirajući po žicama gitare istovremeno uradio neizbrisiv "riff" na mnogima od nas.
Atentator ga je sačekao ispred zgrade u kojoj je živeo i kad je naišao (zajedno sa Yoko Ono), pozbao ga je po imenu i zatim ispalio 5 metaka od kojih su četiri pogodila metu - sa smrtnim ishodom. Ubica je zatim sačeko policiju, nije se opirao, predao se, osuđen je, zove se Mark David Chapman i za mene je prvi atentator, savremenik, kom sam zapamtila ime jer mi je ubio, meni je ubio - Džon Lenona

U septembru iste godine John Lennon je rekao:

"Part of me would like to be accepted by all facets of society and not be this loudmouthed lunatic musician. But I cannot be what I am not. Because of my attitude, all the other boys' parents ... instinctively recognised what I was, which was a troublemaker, meaning I did not conform and I would influence their kids, which I did. ... I did my best to disrupt every friend's home ... Partly, maybe, it was out of envy that I didn't have this so-called home, but I really did ... There were five women who were my family. Five strong, intelligent women. Five sisters. Those women were fantastic ... that was my first feminist education ... One happened to be my mother ... she just couldn't deal with life. She had a husband who ran away to sea and the war was on and she couldn't cope with me, and when I was four-and-a-half, I ended up living with her elder sister ... the fact that I wasn't with my parents made me see that parents are not gods"

Tog leta 1980. godine, živeći par meseci kao kornjača sa rancem na leđima u kojem je bilo i više stvari nego što mi je stvarno trebalo, upoznajući se sa raznim ljudima sličnim meni i različitim od mene, tog jednog od mojih mnogih leta skitnji i lutanja po Zemljinom šaru, imala sam jedan zanimljiv, dug razgovor na železničkoj stanici u Amsterdamu, na putu za Keln, sa dvoje vršnjaka, Iraca (ko zna u kojim su predelima oni sada!), razgovor uglavnom o - Lenonu.

Jedan od onih razgovora koji uvek služi kao dokaz i kao podsećanje na činjenicu o tome kako je teško (i često sasvim nemoguće) rečima dopreti do ljudi, zaista dopreti. Nije nam uspelo, naravno. Lennon kojeg sam ja videla i znala nije bio Lennon kojeg su oni poznavali i znali i razmenjivali smo reči o dva potpuno različita ljudska bića - jednog kojeg su videli oni i drugog kojeg sam videla ja. Nije pomagalo što je, fizički, to bilo jedno isto biće - mi smo, kao i većina ljudi uglavnom govorili o sebi, služeći se svim onim što smo videli u - Lenonu.

I rekla sam (nešto i otprilike) na kraju:
"Kako je moguće da tako tragično različito doživljavamo sve što on radi, priča, peva i govori?"
A odgovor je glasio:
"Zato što ti nemaš pravo, a tvrdoglava si da priznaš da nemaš pravo".

I posle smo ušli u voz, u različite vagone i putujući u tišini i sama sve do Kelna (i često puta kasnije) padao mi je na pamet taj razgovor, bilo je u celoj komunikaciji nečeg sasvim iskreno tragičnog što, naravno, nije imalo veze sa Lenonom, ali kad mi je iste godine u decembru stigla vest o njegovoj smrti - taj je razgovor, vođen nekoliko meseci ranije, bio je prva stvar koja mi je pala na pamet.
I odmah nakon toga, stigla me sasvim blesava i šašava asocijacija - zanimalo me je samo da li mu je ubica, pucajući, usput slomio i naočari, čuvene, nezaboravne "lenonke" kojih je većina nas imala bar jedan par i koje su mu bile "omen", baš kao i crte lica, nos ili položaj tela na sceni ili fotografiji.

Danas bi John Lennon imao 70 godina i skoro sam sasvim sigurna da bi i Ircima sa železničke stanice u Amsterdamu bilo jasno da u mojim rečima o njemu nema ni tvrdoglavosti, ni želje da budem u pravu ni iluzija o tome ko je i šta je bio ustvari, ali ima i bilo je oduvek samo jedne rečenice "kakav divan, tužni, radoznali, a uprkos svemu vedri dečak prekrasnih očiju iza naočara!"

I sigurna sam da još uvek "negde, šašav, leti i živi..."

post scriptum:
spomenik na fotki je na - Kubi (a gde drugde? :))

KREATIVNI INTERNET, još jednom


Od mnoštva zanimljivih stranica, jedna (do dve i tri) za danas:

Streeter Seidell

White Whine

Winnie the Pooh Mental Disorder Gifts (i druge neobične ideje)

Prve dve su "saradničke", zajedničke stranice, a ova treća je - priča za sebe, preporučujem jer "pršti" od neobičnih kreativnih ideja, sklopljenih u fotke, priče, "skaske&anegdote stilom" prikaza tema i događaja koji inače na drugim mestima samo umeju da - smaraju.

Prava razonoda, ko voli, naravno.
Ja volEm.

Lutanje po internetu (k`o skitanje kroz knjižare i biblioteke), uvek ima serendipity šmek, hteli-ne hteli, i tako je bilo i sa linkovanim stranicama.

A video klip ima (sasvim, sasvim malko, istina, ali - ima) nečeg "montipajtonovskog" u sebi, osim što je sastavljen od kristalno čistih (i svima jasnih) stereotipa koje imamo jedni o drugima, traje i dovljno kratko da "ostavi dobar utisak", meni bar.

Negde sam (usput) naletela i na sličnu epizodu koja se ticala pušača, zabrana upotrebe duvana i stereotipa koji su tom temom stvoreni i razvijeni, ali sam ga - zagubila i nisam uspela da se "vratim unatrag" stazom kojom sam do njega stigla, naići će ponovo neki sličan - u internet se po tom pitanju možemo pouzdati, sasvim.

Kad i ako naiđe dan da se na internetu ne može naći baš nijedna zanimljivost, baš ništa novo ili baš ništa smešno - to će značiti samo jedno:

Ljudi su izmislili nešto još bolje od interneta.

See more funny videos and funny pictures at CollegeHumor.

Zanimljiva stranica:
College Humor

SIGURNOST KAO TLAPNJA, IZVESNOST KAO SAN

Najbolja osobina budućnosti je što je potpuno - neizvesna, ma šta god ko mislio o tome, sada, ma šta god ko planirao da mu/joj se dogodi kao izvesnost.

I ta neizvesnost je jedino što doživljavamo kao - budućnost, kad počne ostvarivanje naših "planova za budućnost" mi je doživljavamo kao već jednom proživljenu realnost, ali nepredvidljivi događaji su ono što nam, oduzimajući sigurnost i izvesnost, stvarno pokazuje "pravo lice budućnosti".

I ta potpuna nepredvidljivost budućnosti je ponekad ljudima i jedina uteha. Sve ostalo su samo naše nade, očekivanja, snatrenja i sanjarenja o tome da samo za nas, negde u budućnosti, postoje čuda od ljudi i čuda od događaja,

Postoji samo čežnja, budućnosti nema.

I sve naše "sigurnosne brave" služe da sami sebi otežamo "iskorak" u budućnost, a retko (ili nikako) da osiguramo da nam, u naš život, može ući samo budućnost koju priželjkujemo i koja nam se čini "izvesnom".

A sasvim neizvesni i nepredvidljivi događaji uvek naiđu, (kad se njima prohte), provale sve naše sigurnosne brave, nahrupe, kao ogroman talas zbrišu sve naše bedeme, kapije, sigurne prolaze i utabane staze i ostave brisani prostor kojim samo šibaju silni vetrovi, orkanskom jačinom potpune neizvesnosti.

I onda sve moramo - ispočetka...brave, bedeme, staze, sigurnosne prolaze, utočišta, planove, sanjanje izvesnosti...do novog talasa.

Neprestano dodavanje svih boja čežnje u bezbojan i nevidljiv prostor naše budućnosti.

ZARAZNA KREATIVNOST INTERNETA

Htela sam da piskaram o "istoriji glasina", o tračevima, ogovaranju, "prenošenju glasina", o neutaživoj ljudskoj potrebi da se "prepriča, komentariše, oceni, sudi, prosudi, kvalifikuje, vrednuje, omalovaži, opljuje, slaže, izmisli, štovišeširi kakva priča o nekome ili nečemu", o našim navikama i ritualima kojima "uživamo u spletkarenjima", "sočnim detaljima", "pouzdanim informacijama" o nadasve našoj izrazitoj sklonosti da uživamo u "negativnim definicijama drugih", odnosno da kroz glasine, intrige i spletke o drugima kažemo sve najgore, e da bi smo, samim tim, mi sami ispadali mnogo bolji.

I - trebalo mi je sinonima koje nemam na pameti da bih svo to piskaranje izgledalo kako sam ga samo zamislila, onako bez svih reči, samo kad pročitam da znam da nisam izostavila razne i bezbrojne reči koje u našem (ili bilo kom drugom jeziku) postoje da bi se što bolje, podrobnije i slikovitije opisao proces prenošenja glasina, sadržaja tračeva, okvira spletkarenja i sve dimenzije intriga.

I umesto da ja nađem sinonime, mene nađe jedna odlična internet stranica:

PravopAs

Nenaviknuta da na našem jeziku velikom učestanošću nalazim stranice koje imaju i kreativnosti i duha i svih onih osobina koje internet zahteva - smetnula sam s uma traženje sinonima za glasine i traženje podataka o istoriji intriga i tračeva i malko se igrala - sa PravopAsom :))))

Glasine, tračevi, intrige i spletke mogu da sačekaju, i onako su stalno svuda unaokolo, neće nikuda otići i nikad prestati dokle god je i svih nas svuda unaokolo i dokle god ima nekoga ko kaže "Eeej jesi li čuo, jesi li čulaaaa...?" i nekoga drugoga ko odgovara "Hiiii, nisam, pričaj, pričaj....!"

Ljudi, šašavi i divni.

ČOJSTVO KAO SVOJSTVO

- čuvaj druge od sebe -

Davnih sam dana, uobičajeno nepoznatim putevima interneta, dobila par reči složenih u nešto što liči na "pesmice u prozi" (još uvek mi nepoznatog "prvog" autora) koje s vremena na vreme dobijem elektronskom poštom - ponovo.
Ne dobijam ih u nekom od čuvenih "krugova i lanaca poruka" koji garantuju iznenadnu (i večnu, naravno) sreću i radost, nego od poznatih pošiljalaca (koji sve te reči, istovetne, dobiju na meni nepoznat način), pa mi ih proslede, jer jednostavno žele da ih sve - podele još sa nekim.
Kao poruke u boci koje se neprikidno bacaju u okeane sa potpuno nepoznatih mesta, potpuno nepoznatim primaocima.
I svaki put, čitanjem, vidim da ima u tim rečima - nečeg tako dirljivo neutešnog, nečeg tako jednostavnog na detinji način, a opet sasvim istinitog i iskrenog kao da ih je pisao neko ko je imao mnogo raznih i svakakvih doživljaja sa ljudima, ko zna kakvi su ljudi (šašavi i divni), a opet ume da napiše poruku kojom ponovi da UPRKOS svemu tome - uvek treba čuvati druge od sebe i uvek drugima ponuditi pomoć UPRKOS saznanju i svesti o tome da će sasvim malo i sasvim retko svo to ČOJSTVO nuđeno na dlanu iko razumeti, prepoznati ili, najređe, uzvratiti istom merom, UPRKOS svemu.

UPRKOS

Ljudi su nerazumni, nelogični i orijentisani sami na sebe,

voli ih uprkos tome.

Ako činiš nešto dobro u tvojoj podsvesti će biti egoistični motivi,

uprkos tome čini dobro.

Ako si uspešan imaćeš lažne prijatelje i prave neprijatelje,

uprkos tome budi uspešan.

Dobro koje ti činiš danas, sutra će već biti zaboravljeno,

uprkos tome čini dobro.

Iskrenost i otvorenost čine te ranjivim,

uprkos tome budi iskren i otvoren.

Ono što gradiš godinama može biti uništeno preko noći,

gradi uprkos tome.

Tvoja pomoć je zaista potrebna, ali ljudi će te možda napasti kad im pomogneš,

pomozi im uprkos tome.

Daj svetu sve od sebe, a oni će ti izbiti zube,

uprkos tome daj svetu sve od sebe.

2 puta po 5 minuta za 2 puta po 1000 godina

CENTENNIA Historical Atlas je internet projekat vernog, a vremenski "sažetog" toka ljudske istorije animacijom, na osnovu dostupnih istorijskih artefakata, pisanih, direktnih ili posrednih, zanimljivo, pregledno i prilično inspirativno, ako smo spremni da puštamo imaginaciji na volju...

Dva video priloga koja slede su odličan primer za dokaz da internet stranicu Historical Atlas treba uvrstiti u "bookmarks" :

5 minuta za 1000 godina ratova

5 minuta za 1000 godina

PESIMIZAM; REALIZAM, OPTIMIZAM

Najčešće ljudi svoje stavove o tome da li su pesimisti, realisti ili optimisti objašnjavanju svojim karakterom, intuitivnim mišljenjem, emocijom koju vezuju za prvi, drugi ili treći pojam. Retko kad požele (ili uspevaju) da bilo koji od svojih stavova povežu - sa činjenicama, sa bilo čime što zahteva plan, akciju i rad, e da bi se na osnovu postignutog moglo procenjivati da li je bilo razloga za prethodni pesimizam, realizam ili optimizam.





Pokušaj da se nečiji izražen stav o pesimizu, realizmu ili optimizmu "spoji" sa činjenicama, po pravilu se završava neuspehom za svakoga ko takav pokušaj čini. Ako je taj (koji pokušaj čini) pesimista - odustaće posle par pokušaja, ako je realista - pokušaće da nađe razloge svojih neuspeha, ako je optimista - verovaće da je ipak moguće da se neki sledeći pokušaj - završi uspešno.

Postoji nekoliko tipičnih rečenica koje ljudi razmenjuju pri tome, učestvujući u često neuspešnom dijalogu, "neuspešnom" u smislu da učesnici dijaloga (osobe A, P, R, i O) ne odustaju od svojih prethodnih i prvobitnih stavova::

1. osoba A (koja pokušava da razgovorom "spoiji" činjenice i stav, emociju i intuiciju

2. osoba P (pesimista po sopstvenom iskazu)

3. osoba R (realista po sopstvenom iskazu)

4. osoba O (optimista po sopstvenom iskazu)

Kako teče razgovor (po pravili) ?

(razgovor osoba A i P)

A : - Kako procenjuejš razvoj događaja?

P : - Neće se dobro završiti, nema šansi, videćeš

A : - Hoćeš li ti nešto uraditi da se spreči ili promeni nepovoljan tok događaja?

P : - Svejedno je ko šta radi, nema dobrog ishoda

(razgovor osoba A i R)

A : - Kako procenjuješ razvoj događaja?

R : - Zavisi od toga da li ćemo iskoristiti sve što nam je na raspolaganju

A : - Hoćeš li ti nešto uraditi da se spreči ili promeni nepovoljan tok događaja?

R : - Verovatno ću morati, čim uočim ŠTA je na raspolaganju za plan i akciju

(razgovor osoba A i O)

A : - Kako procenjuješ razvoj događaja?

O : - Pozitivno, dobro će se završiti

A : - Hoćel li ti nešto uraditi da se spreči ili promeni nepovoljan tok događaja?

O : - Naravno, nije doovljno da verujem da će sve biti dobro, moram smisliti i plan i akciju da se radi na tome da ishod bude pozitivan, dobar, najbolji moguć

I ni u jednom od razgovora se ne spominje ŠTA su činjenice na osnovu kojih se traži procena o razvoju događaja. Paradoks takvih razgovora je što, kada se činjenice i uvedu u dijalog, one retko (ili po pravilu nikako) utiču na prethodno i početno izrečeni stav, samo se "rašomonski" upotrenbe za dokaz tog svog (svačijeg) prethodnog stava.

Najveći paradoks je što ne pomaža čak ni pokazivanje sasvim OČIGLEDNIH činjenica koje pred sagovornicima stoje kao na dlanu - ako su te OČIGLEDNOSTI u suprotnosti sa stavom pesimiste samo će sumnjičavo zavrteti glavom i promrmljati "nije očigledno, proveri sam", ako su u suprotnosti sa stavom realiste zažmiriće i kazati "čekaj da proverim da li je očigledno", ako su u suprotnosti sa stavom optimiste nasmejaće se i reći "to samo liči da je očigledno, ali verujem da ustvari - nije".

U jednom od davnih raygovora koje sam vodila o raznim šašavim i paradoksalnim ponašanjima ljudi koji sami sebe zovu pesimistima, realistima ili optimistima, moj nezaboravni sagovornik mi je rekao:

- Jeste i smešno i paradoksalno, ali ljudi su takvi kakvi su, vrlo često je to otežavajuće ili obeshrabrujuće ako hoćeš da s ljudima menjaš sve i svašta, ali postoji nešto što neraskidivo povezuje i pesimistu i realistu i optimistu, to je - NADA, svi dele nadu kao osećanje, ne zaboravljaj to i obraćaj se toj nadi u njima, a ne njihovim izrečenim stavovima o bilo čemu

- Pojasni i objasni - rekoh

- Ne mogu ljudi da odustanu ili uklone nadanja iz svega što osećaju i misle, osim u posebnim slučajevima koji su mahom kratkotrajni i odnose se većinom samo na ljude neposredno suočene sa sopstvenom smrću, to ti je dokaz, ljudi ne umeju da prestanu da misle da se smrt, IPAK, događa samo drugima, a ne njima, i taj parodoks je nepresušni izvor ljudskih nada, koliko god ti to možda takođe paradoksalno zvučalo, ljudi uvek u sebi nose - NADU, svi ljudi, stalno. Pitanje je umeš li da dopreš do toga...

I - zaista, ako smo na mestu osobe A i promenimo malo pitanje i upitamo li pesimistu, realistu ili optimistu "da li se nadaju u dobar ishod događaja?", retko će odgovor biti "ne, ne nadam se" kod bilo koga od njih.

Ispada tako da je osećanje NADE nešto najpravednije podeljeno među ljudima, da su nadanja koja osećamo osnovni izvor naših kasnijih očekivanja, naših delanja, pa na kraju i izricanja stavova o tome da li smo pesimisti, realisti ili optimisti, kad se od nas traže odgovori o tome kakvi su nam stavovi o bilo čemu.

Tragajući po literaturi i prebirajući po rečima mudrih ljudi lako se nađe tuštaitma citata i misli o - nadi, nadanjima,, o promišljanjima možemo li uopšte živeti bez - nade. I možda najtragičniji pasusi, ikada napisani o ljudima, tiču se teme i opisa potpunog, totalnog i sveobuhvatnog - beznađa pojedinca.

Nada se javlja čak i onda kad smo, blagosloveni ili išibani životnim iskustvima, doneli sasvim očigledne, racionalne i na temelju sopstvenih doživljaja čvrste odluke da ZA NEŠTO, NEKAD ILI JEDNOM ŽELJENO NEMA NIKAKVE NADE, ona se odjednom i neočekivano pojavi, bukne i - preplavi nas, brišući sva prethodna "zaricanja i zaklinjanja" da nam se nešto nikada neće desiti jer je nemoguće i ne postoje nikakve šanse da nam se - dogodi i da se treba prestati nadati.

I tada treba biti samo - zahvalan, ništa više.Osećati je, ništa više.

Od toga nam se mnoga dobra mogu dogoditi, bez obzira na to da li smo pesimisti, realisti ili - optimisti.

TRAGAČI, ISTRAŽIVAČI, LUTALICE

...i drugi što ne skidaju cipelke skitarke, kad ih jednom obuju...

Google obeležava 160 godina rođenja R.L.Stivensona:

Robert Louis (Balfour) Stevenson (13.11. 1850 – 3.12. 1894), bio je škotski romanopisac, pesnik i putopisac te vodeći predstavnik neoromantizma u engleskoj književnost. Prilično su ga cenili i citirali mnogi autori kao Jorge Luis Borges, Ernest Hemingway, Rudyard Kipling i Vladimir Nabokov. Njegove kolege pisci, savremenici-modernisti ga, međutim, nisu cenili jer je bio popularan, "laki pisac", te su smatrali da nije pisao u njihovim "uskim i propisanim" okvirima književnosti. Tek nedavno su kritičari počeli gledati na Stevensona kao na nešto više od popularnog pisca, kao na "znak epohe". Po struci je bio pravnik, ali se nikada nije profesionalno bavio pravom. Često je putovao, nemirnog duha , i u potrazi za klimom koja bi izlečila njegovu tuberkulozu, od koje je i umro u 44-toj godini.

Nesporazumi koje sve lutalice i skitnice uvek imaju sa svojim savremenicima i svojim okruženjem, čime god da su se bavili...duboki nesporazumi koje razrešavaju tek oni koji dolaze decenijama posle njih, generacije koje upravo SVOJIM savremenicima - uz ISTO nerazumevanje zameraju zapravo - ISTO TO.

Dok ne dođe generacija - posle njih.

"...samo lepo možeš ružiti...
a
...zavist treba i - zaslužiti..."

Ne vole ljudi da vide slobodu koju skitnice, tragači i lutalice - žive. Svako na svoj način, sa svojom definicijom i prostorom slobode.

LAZA KOSTIĆ, 100 GODINA SNA


...rođen 31.01. / 12.02. 1841., živeo, sanjao, osobeno pisao, zaspao "u kovilje" 26.11.1910., već sto godina spava, a setim ga se uvek uz stih namenjen, od jednog drugog pesnika - jednom drugom pesniku:
"...samo da l` će na skeletu osmeh moj prepoznati..."
promenjen u:
"...samo da l` će na skeletu san moj prepoznati..."

...Laza Kostić je jedan od onih pesnika čije poštovaoce prepoznate lako, ne izgovara se - KAKO, ali se nepogrešivo i oseti i zna i razume ZAŠTO - vidi se nežni otisak Lazinog sna na svakome ko stvarno upije neobične i posebne reči njegovih pesama, drama, eseja, gotovo slučajno zapisanih tekstova, poput onih što se pišu "po marginama" važnijih i pažljivijih rečenica, kao da su napisane bez ikakve namere da ih čita bilo ko, bilo kada.

Kada, u školsko doba, imate sreće da naiđete na znalca od profesora književnosti, na svestranog "čitača" i "objašnjavača" tuđih reči (i što je važnije - tuđih snova), ondaK za ceo život imate u sećanju fine , male, kratke ( i na prvi pogled sasvim nevažne) doživljaje kojih se ustvari i ne sećate, nego se pojave od nekud "kroz kovilje" o godišnjicama, jubilejima, slučajnim susretima ili naizgled - bez ikakvog posebnog razloga...i blesnu svežinom tek završenog razgovora:

- A ti, šta ćeš ti? Dučića, Rakića, Šantića?

- Ne bih ja njih, ja bih Lazu Kostića, ako može.

- Hm...Ti se, Srećko, nećeš u životu narazgovarati, rekao bih...

Ne, neću, naravno.

Међу јавом и међ` сном ne treba puno razgovora, tu se smeštaju samo - posebne reči i to ne puno njih.

Laza Kostić


Oprosti, majko sveta, oprosti,
sto naših gora požalih bor.

Da li ćemo je naći u povratku noći
u povratku cveta, u povratku sna i gora
na zbunjenom horizontu u gorkom kristalu nemoći
od naše žeđi i mrtvog andjela gde se skamenila mora

Lice svih doba u očekivanju vatre da li će moći
da sačuva uspomenu na nju od zaborava i prostora
Neka Veliko Sazvežđe u smrti tvojoj zanoći
O, pusti žali i žalosna mora

Koji su predeli u tvome srcu sada?
Mrtva je a negde još traje dan, o laste
Svi mrtvi su zajedno, bio si pun mračnih nada

U pustinji si što u praznoj svetlosti raste
dok u dvostrukoj tišini slepe je oči slute
Santa Maria della Salute

(Branko Miljković, 7 mrtvih pesnika)

HIGGS & druga utešna otkrića

Serendipity je teško prevodiva reč, a i u engleskom jeziku zahteva objašnjenja, opise i primere da bi sagovornici tačno znali o čemu pričate.

Serendipity ume da ti otkrije - čuda.

Serendipity je reč koja se, skoro pa "službeno" koristi i za sva slučajna, a velika, značajna i danas nezamenljiva otkrića, označava nešto "slučajno pronađeno, slučajno otkriveno, neko otkriće koje nađe tebe dok ti tražiš nešto sasvim drugo", označava utešnu nemonovnost otkrivanja, birali otkriće ili ne. Samo treba uvek - pažljivo posmatrati, ništa više.

Serendipity je reč kojom se opisuje događaj pri kome se pronađe nešto naizgled potpuno nevažno (i naravno sasvim - netraženo, to je obavezan deo reči), a tako neophodno potrebno u realnosti, tako suštinski deo realnosti koju "promašuješ" da vidiš i pronađeš, jer tražiš nešto sasvim drugo. A pokaže se da ti ustvari uopšte ne treba - to drugo, već upravo ono "serendipity" pronađeno.

Reč je čisto veselje.

Danas je CERN objavio da su završili, sasvim uspešno prvi (od mnogih budućih) neverovatnih sudara ubrzanih čestica, sasvim sličnih onima koji su se događali u početku vremena i početku prostora, kad je Svemir bio mlad, a sve što danas postoji (uključujući i nas) bila je samo jedna od mogućnosti da se Svemir ispolji, opredmeti i - postoji. Bar neko vreme.

Ne mogu ni da zamislim uzbuđenje zbog uspešnog eksperimenta i mogu samo da domišljavam sva "serendipity" otkrića koja se u ovom trenutku čine sasvim mogućim da budu otkrivena, objašnjena, pokazana svetu i onda pomoću njih dojašnjene mnoge tajne za koje danas imamo samo pretpostavljena rešenja.

Početkom decembra odrediće se kratka pauza u radu, da bi eksperiment bio nastavljen u februaru i tokom cele 2011.
Nezamislive energije, nepojamni sudari čestica atomskog jezgra, slučajni i namerni sudari kojima se lagano ponovo precizno "slika" istorija celokupnog vremena i prostora, tamantakva kakva je zaista bila.

I kako god da bude, James Joyce će imati pravo:

"Mistakes are the portals of discovery"

1939 Joyce Finnegans Wake 191 You..semisemitic serendipitist, you (thanks, I think that describes you) Europasianised Afferyank!

ŽONGLIRANJE (razno)

Žongliranje je jedna od onih drevnih ljudskih veština koje, očarani i zadivljeni, pratimo posmatrajući cirkuske predstave, filmove, pozorišne predstave, ulične umetnike ili ponekad čak i prodavce "sladoleda u kuglama" koji svoje kupce zabavljaju "žonglerskim umećem" bacanjem kugli u vazduh, pre nego što ih "uhvate" u kornet, našim čulima na radost.

Sama reč "žonglirati, žongliranje" znači:
- "vešto manipulisati, igrati se, kontrolisati više od tri objekta, ista ili razna" -.
Svima su poznate loptice, tanjiri, štapići, trake, .....šta god mašti žonglera padne na pamet da kontroliše rukama, nogama, glavom ili bilo kojim delom tela, gledaoscima na radost, gravitaciji uprkos.

O poreklu reči se kaže:

"The word juggling derives from the Middle English jogelen to entertain by performing tricks, in turn from the French jongleur and the Old French jogler. There is also the Late Latin form joculare of Latin joculari, meaning to jest."Juggling" has come to mean, colloquially, any activity which requires a constant refocusing of one's attention from an overall goal to multiple subsidiary tasks, for example "Juggling Work and Family", the title of a PBS documentary, This colloquial meaning is similar to the non-computer use of the word multitasking."

I to značenje "o bilo kojoj aktivnosti koja zahteva neprestanu pažnju i koncentraciju i na ukupan cilj i na pojedinačne zadatke koji vode do cilja", to me je (usred jednog rutinskog, nevažnog, skroz konvencionalnog razgovora) podsetilo - koliko i kako svi mi ustvari "žongliramo" sve i svašta, koliko veština ulažemo da bi nam se dani odvijali i tekli, koliko napora ponekad trošimo uskađujući tokom dana, meseca, godina, tokom celog života, (verovatno), sve ono što nam je važno, potrebno ili je neophodno da se događa nama samima ili nekim drugima koji su nam bliski ili kojima smo potrebni.

Svi svetski artisti - žongleri (uključujući fantastične kineske!) verovatno nam ponekad nisu ravni u poređenju sa našim sopstvenim veštinama da "izžongliramo" NAŠE poslove, htenja, obaveze, želje, novac, planove, emocije, raspoloženja, potrebna znanja, rokove za zadatke koje moramo obaviti i još tuštaitma svakoraznih stvari koje svako od nas obavlja čim jutrom otvori oči.

I mislim da ima nešto čime je najteže "žonglirati" - sopstvene čežnje, žudnje i snove, sopstvene najdublje emocije koje češće potiskujemo nego što sa njima usuđujemo da "žongliramo". Može se "žonglerski rukovati" svim i svačim za šta moramo imati veština i znanja u rukama i glavi, ali pre ili kasnije, nastaje trenutak kad sve veštine prestaju i kad čežnja za nečim, nekim, za događajem, mestom ili drugim ljudskim bićem prevlada potpuno i izbriše sve stečene žonglerske veštine koje nam inače omogućavaju svakodnevno življenje.

Dragoceni trenuci, ako se ja pitam, čarobni trenuci kojima se treba potpuno prepustiti. Zato što daju svežinu i snagu da se, kad prođu (i ako prođu, a oni pravi ne prolaze, ne prolaze i ne prolaze nikad...) sa još više veština nastavi "žongliranje" svakodnevice.

Ponekad mi se učini da se svo "umeće življenja" može svesti na to koliko smo dobri "žongleri" u svakodnevici, ili još važnije koliko i kako uspevamo da odolimo i "žongliranju" sopstvenih čežnji. Da ih pustimo da budu i da nas imaju.

Empatija, neosetljivost i druge priče

Jeremy Rifkin je jedan od autora koji se bave uzrocima i razlozima zbog kojih smo mi ljudi takvi kakvi jesmo i pitanjima - ima li u svemu tome što jesmo - išta dobro.


Jedno od njegovih objašnjenja fiziološkog, biološkog razloga o tome zašto se ljudi ponašaju na određen način je - EMPATIJA, odnosno sposobnost ljudskih bića da budu - saosećajni, da osete neku emociju samo zato što tu istu emociju oseća neko drugo ljudsko biće (pa ma šta ta druga emocija bila). Neurolozi druge polovine XX veka daju mu za pravo jer je moguće "snimiti" i "videti" sliku emocije koja ustvari ne postoji autentično izazvana u našem mozgu, već predstavlja "odraz", "lik", "refleks" naših "malih sivih ćelija" na čulni doživljaj nečije tuđe radosti, patnje, veselja, fizičke povrede, tuge, neraspoloženja, očaja, vedrine,...šta god su ljudi već sposobni da osete. Ova "kobajagi", ova "kopir-emocija", ili "proizvedena emocija" tuđim doživljajem za nas je stvarna i realna baš kao da smo i sami doživeli sve što je tu emociju (koju god) - izazvalo. Zato ljudi umeju zajedno da se smeju, da se međusobno sasvim bezrazložno zasmeju, da zajedno plaču i tuguju, da budu - saosećajni, da učestvuju u tuđim emocijama, baš kao da su i njihove same.
Jeremy Rifkin tvrdi da je u toj biološkoj, evolucionoj, "empatičkoj" sposobnosti naših neurona čitava tajna uspeha nas kao vrste i (manje-više) jedina nada za opstanak i razvoj cele civilizacije koju smo, kao vrsta, izgradili na ovom malom, plavičastom, blistavom zrncu peska koji jurca unaokolo plažama i morima Univerzuma.
Kažu da empatiju i ne možemo kontrolisati na nivou na kojem se javlja - na fiziološkom nivou, dakle da će naši neuroni proizvesti "simulaciju" nečijih tuđih emocija u istom trenutku kad uvidimo da se ta emocija događa nekome drugom, ali da je, osetivši je jednom - možemo kontrolisati, možemo je iskazati ili potisnuti, možemo je priznati ili poricati, možemo se ponašati na osnovu nje ili pokazati "prema spolja", prema drugima - totalnu neosetljivost na nečiju tuđu emociju i praviti se da empatija - ne postoji.
I to samo - ako smo odrasla ljudska bića, ako smo deca - ne. Ako smo deca ne možemo i ne radimo ništa drugo osim "vladanja i ponašanja" na osnovu nepostojeće, empatične emocije koju su naši neuroni prozveli, tako "usvojili" kao sopstvenu i njome traže "reakcije i ponašanja" baš kao i kod osobe koja je tu emociju autentično doživela.

Kad pogledaš malo bolje - šta nas uči odrastanje u bilo kojoj (skoro svakoj) kulturi?
Da potiskujemo empatiju, da poričemo saosećanja i da vežbamo da budemo - licemerni, da jedno osetimo i pomislimo, a sasvim drugo prikažemo kao sopstveno ponašanje.
Rituali kojima nas uče tokom odrastanja i osposobljavanja za samostalan život time nas ustvari uče - neosetljivosti na delu, u svakodnevnoj komunikaciji, uprkos i nasuprot evoluciono razvijenoj sposobnosti koja nas je, ustvari, načinila toliko različitim od svih drugih živih vrsta i bića.
Poseban paradoks je što ume da bude sasvim vidljivo da potiskivanje emaptije, pokazivanje neosetljivosti, ponašanje koje poriče empatiju ume kod nas kasnije da prizvede teskobe, kajanje, da pokrene - "grižu savesti" što smo dozvolili da se u jednom trenutku, bilo kada, lišimo svoje sopstvene prirode i osetivši JEDNO, pokažemo da osećamo nešto sasvim DRUGO.
Ako to nije neopisivo i šašavo i divno, teško da znam - šta je.

(neki drugi autori tvrde da se iz tog "konflikta i paradoksa" koji doživimo ponašajući se po naučenim ritualima, a protivno biološkim, prirodnim impulsima, da se iz toga rađa skoro sve ono što ljudi zovu - umetnošću i to zvuči kao da sasvim - ima smisla)

Empatija naspram neosetljivost ponekad se ljudima predstavlja i kao "slabost naspram snage", a upravo je - obrnuto. Smeti empatiju i osetiti i pokazati ponekad zahteva - neverovatnu snagu, dok je - biti neosetljiv sasvim lako, uobičajeno i jednostavno. ne traži nikakav napor, treba se samo uvek ponašati u skladu sa licemerjem i odobravanjem većine koaj prati iste takve, licemerne rituale.
A oni koji ne odustaju i ne posustaju u sopstvenom iskrenom ponašanju izazvanim empatijom imaju obavezu da i - neosetljivost razumeju i osete.
Tačke u kojima se nalaze svi naši paradoksi, naša saglasja, naša empatija i naša neosetljivost, umeju tako da načine kvadrat u koji stane tako mnogo od naše celokupne svakodnevice, od nas samih.
Sve dok ga, kakvim izmišljenim simetrijama, ne promenimo u nešto sasvim drugo.

Muhammad Yunus, promene na dlanu

ili

- kako se stvari menjaju kad poveruješ u očigledno -

Muhammad Yunus je svetski poznat i svetski uticajan dobitnik Nobela za mir 2006., poreklom iz Bangladeša, obrazovanjem ekonomista, karijerom profesor u USA i - naravno, kreator "društvenog preduzetništva" i "banke za siromašne" (GrameenBank).

Sedamdesetih godina prošlog veka vratio se u Bangladeš i (po sopstvenim rečima) jednog je dana pomislio kako sav taj njegov profesorski rad, sve ono što radi - nekako nije dovoljno, nekako NE RADI ta slika koju sobom nosi i kojom obrazuje druge, sva ta ekonomska pravila, zakoni i teorije, sve to na čega bi svet trebalo da RADI, kao da ima "nekakvu grešku" i on mora da vidi GDE to sve ima "nekakvu grešku", da bi zaista sa uverenjima i ubeđenjima mogao da nastavi da - predaje, istražuje, uči druge, prenosi i širi znanja.

I - otišao je iz učionice u malo selo, nedaleko od univerzitetskog kampusa, da proveri - da li je u pravu, da li može drugačije nego što tadašnja ekonomska teorija tvrdi da je jedino moguće.

I - bio je u pravu. Moguće je. Samo treba poverovati u - očigledno i uključiti mozak.

Njegovo rešenje dobilo je ime i RADI, kako u Bangladešu, tako i u desetinama zemalja širom sveta u kojima se utemeljilo za poslednjih tridesetak godina. Rešenje se zove "društveno preduzetništvo" i "banka za siromašne".

Kako sam kaže, (juče u Beogradu) upitao se:

- Kakvog smisla ima banka koja daje novac samo onima koji ga već imaju i zašto je logično da se novac daje onima koji već duguju novac samo ako duguju JAKO puno novca, a ne daje se nikako novac onima koji ga NEMAJU UOPŠTE, a žive ispod svake granice siromaštva?

- Da li moguća banka koja će raditi sasvim obrnuto, od početka? Banka koja će dolaziti pred vrata najsiromašnijih i pitati - "hoćeš li ovu malu, minimalnu sumu novca, koju ćeš mi vratiti, ali mi ne trebaju od tebe nikakve garancije, hipoteke, dokazi, ništa, hajde da naš odnos izgradimo na poverenju, jel može?"

- Super je što postoji konkurencija i tržište i takmičenje i tako i treba da bude, ali šta će ti ustvari "tone para" ako si banka, ako si velika korporacija, ako si finansijski stručnjak, "ekonomska ili upravljačka elita" sveta, ako imaš milion puta više nego što bi ti ikad moglo zatrebati, možeš li bar deo tog novca iskoristiti tako da sam dobijaš manji profit (ili ga nemaš uopšte), ali time činiš nemerljivu korist hiljadama ljudi u lokalnoj zajednici ili milionima u nekoj državi ili delu sveta i - smanjuješ ukupno siromaštvo (nešto dugoročnije, opet možeš svoj ogroman novac "vrteti" po uobičajenom ritmu, jer ćeš imati veći broj onih koji mogu od tebe nešto da kupe)

U svom autorskom članku u "Forbes" iz juna ove godine, Muhammad Yunus izvrsno sam o tome piše i objašnjava da je cela ideja u tome da se nekakvo rešenje za smanjenje siromaštva - ponudi. I da je učešće u tom rešavanju - dobrovoljno.

Dobrovoljne odluke umeju da čine čudesne promene u ljudskom ponašanju i on smatra da je to osnovna tačka uspeha njegovih ideja, i u Bangladešu i u svetu. Mi ljudi smo "genetski preduzetnici", kaže, i sve što nam treba je da nas neko podseti na tu očigledno dokazivu osobinu i da nam kakvim rečima ukaže na sve očigledno oko nas u šta kao da ne želimo da poverujemo, samo zato što je očigledno.

Ljudi su, paradoksalno, nepoverljiva, a lakoverna bića. Spremniji da poveruju u bilo kakvu "prevaru" ili u činjenicu "da se ništa ne može učiniti", nego u ono što im sopstvene oči i sva druga čula nude kao neoborivu očiglednost - da je sve, uvek moguće i da nijedno rešenje NIJE neupitno i podložno promeni, pa makar u njega čvrsto verovalo 10% najmoćnijih cele planete, 10% ljudi koji o svemu odlučuju i koji "poseduju&troše" 90% svih resursa planete. Tih 10% najuticajnijih i najbogatijih saglasno su doneli dokumenta o brobi protiv siromaštva, o iskorenjivanju siromaštva, Ujedinjene nacije su se saglasile oko "Milenijumskih ciljeva" koje bismo trebalo ostvariti do 2015., a Muhammed Yunus je, uključivši mozak, samo rekao:

"Aha, razumem ŠTA hoćemo da postignemo, zna li neko KAKO ćemo to da uradimo?".

I pošto su i planeta i vasiona ostali ćutljivi (u smislu odgovora) on je ponudio rešenje.

I tome dokazao da je moguće, da je s ljudima uvek sve moguće i da su ljudi istovremeno i u potpuno jednakoj meri "nepodnošljivo sebični" i "božanski nesebični" i da smo tako dvostruki, uvek ustvari spremni da menjamo na bolje, i sebe i sve oko sebe, nepovratno da menjamo - na bolje.

Banka za siromašne, društveno preduzetništvo, mikro-krediti su delovi tog predloženog rešenja, ključni "motor rešavanja" su ljudi koji tako bivaju spremni da iskoriste sopstvene osobine, sopstvene potencijale. U Bangladešu je suma od 30-40 dolara činila početak oslobađanja od siromaštva, početak posebne vrste "novog poverenja" i početak kojim su žene Bangladeša izašle iz nevidiljivosti i pokrenule čitav lanac neverovatnih događaja koji je doveo do toga da danas Bangladeš izgleda sasvim drugačije, od obrazovanja žena do smanjenog mortaliteta i uravnoteženog nataliteta, od 70% sela bez struje do "ženskih udruženja" koja kupuju solarne baterije za sve i mobilne telefone sa imenicima članova vlade i parlamenta. Da bi ih zvale i kazale šta su dobro već uradile i šta im treba da se sve menja na bolje još i još i još...

Zašto tvrdim da je ideja "društvenog preduzetništva" sasvim očigledna stvar (koju nećemo da vidimo, a na dlanu nam je) ?

Zato što se polovina čovečanstva time bavi otkad je čovečanstva.

Zato naša planeta radi - na žene, na dobrovoljan, besplatan ženski rad koji je briga o drugima.

Ova planeta, sva ljudska društva "rade, postoje i funkcionišu" zahvaljujući - besplatnom, svakodnevnom ženskom radu , obavljanju svega onogo što zovemo "održavanjem domaćinstva", gde god na planeti, radu koji omogućava dnevno funkcionisanje porodice, lokalne zajednice, celog društva gde vredne ženske ruke i maštovite ženske glave svaki dan stvore uslove da SVI DRUGI mogu da finkcionišu.

Ako to nije nesebičnost i ako to nije društveno preduzetno, i ako to ne dokazuje da smo svi "genetski preduzetnici", ondaK ja ne znam šta bi drugo moglo biti.

I niko ne zna KADA smo se to svi mi dogovorili da baš tako bude, i da žene obavljaju sve te poslove, ali - žene taj dogovor poštuju, hiljadama i desetinama hiljada godina unatrag.

(Msleeeeeeem, mog`o bi sada već malko i neko drugi da radi sve te nevažne&lake&sitne poslove održavanja svih, svega i svačega na planeti, da se žene malko bave i svimi svačim drugim, stvarno bi moglo).

To je toliko neverovatno očigledno da je većini - sasvim nevidljivo.

Kao i besplatan ženski rad.

Kao i činjenica da razlozi siromaštva, da siromaštvo u celini nije u siromašnoj osobi, već u sistemu u kom siromašna osoba živi, ali da bi menjala sisitem, ta siromašna osoba mora da menja - i sebe.

Da poveruje u očigledno i da razume da je - moguće.Ideja banke za siromašne, mikro-kredita i društvenog preduzetništva je prostor u koje postoje odgovori na pitanje KAKO da se ta promena stvori i živi.

Kada bi Paja Patak, koji u čuvenom crtanom filmu "Mikijeva radionica" prolazeći pored čudnovate mašine kaže svoje čuveno "šta je ovo?, a još i ne radi?!", danas prošao pored sela u Bangladešu promenjenih idejama Muhammed Yunusa-a rekao bi "ne znam šta je ovo, ali - RADI!"

Jer, stvarno - radi.

I kao ideja je odlično primenljivo, u izmenjenom kontekstu, naravno, i na mnogim drugim mestima koji su od Bangladeša udaljene prostorom, prethodnom istorijom ili trenutnim razvojem.

Ideja ima jednostavnost univerzalnosti, samo treba - uključiti mozak i naći joj kontekst za sebe, za svoje lokalne, zajednice, za svoj sosptveni nivo i oblik siromaštva.

Da bi se menjalo - na bolje.

Muzika i ništa

Postoji nekoliko sasvim zdravih navika koje treba naučiti upražnjavati rutinski, kao što se jutrom jede dobra, sočna jabuka ili kao što se popodnevom ili u dobrom društve s večeri uživa u osvežavajućem napitku (bilo koje vrste). Takve navike prihvatamo lako, brzo i neosetno i ne marimo za išta drugo osim za prijatnost koju nam priušte mnogim čulima.

Dobra stvar.

Ali ima navika koje treba steći i koje nam, na prvi pogled, niti doprinose zdravlju, niti čine užitak čulima. A - lekovite su. Zdrave. I - neophodne.

Ćutanje.
Slušanje.
Gledanje.
Razumevanje.
Deljenje.

Tim nas navikama retko uče, kao da se smatra da ćemo ih steći sami od sebe ili vremenom, uviđajući svu neophodnost i korist rutinskog sticanja i zadržavanja navike da sve i svakoga oko sebe, ćuteći, slušamo, gledamo, pokušamo da razumemo i da onda podelimo sa nekim sve što mislimo da smo razumeli.

Pa tako često srećemo ljude koji su odnegovali samo neku od navika ćutanja, slušanja, gledanja, razumevanja i deljenja i osetimo kako nam "nešto fali", a da ni sami ne znamo šta.
(Moja baba je na pitanje o nekome ili nečemu :"šta mu fali?", uvek glatko odgovarala sa čudesnom rečenicom :"ima sve što mu fali").

Kad pogledamo malo pomnije, ionako više vremena u životu provedemo BEZ onoga što nam nedostaje, odnosno u stanju da osećamo "da nam nešto FALi", nego što istinski imamo svest o tome ŠTA sve imamo.
Zato što malo, retko i nedovoljno - ćutimo, slušamo, gledamo, razumevamo, pa onda - delimo.
A sve nam je - na dohvat ruke:

Ćutati.





Slušati.

Gledati.

Razumeti.

I - ništa.

I sve to zajedno - nikad sasvim na javi i nikad sasvim u snu. Nešto kao "San i Java, Borneo i Celebes" (M.C.), nešto kao neprekidna i dvostruka istovremenost.

"...never sleeping, never wholly awake..."

ili čak "spavati, možda malo sanjati....". With only oneyegonedreaming.

Reči o W.S.

• Jorge Luis Borges
  • "Historija dodaje da je prije ili poslije smrti došao do boga kome je rekao: Ja, koji sam uzalud bio toliko ljudi, hoću da budem samo jedan i ja.
  • Božiji glas, koji je dopirao iz nekog kovitlaca, odgovorio mu je: Ja takođe nisam; ja sam odsanjao svijet onako kako si ti odsanjao tvoja djela, moj Šekspire, a među oblicima moga sna nalaziš se i ti, koji si poput mene mnogi i niko." (Everything and Nothing)

Ima i ljudi koje prvo sanjate, a tek posle ih sretnete. I - obrnuto, naravno. To je najbolja navika koju treba steći i negovati, rutinski.

“Do not spoil what you have by desiring what you have not; remember that what you now have was once among the things you only hoped for”

Epicurus

C.S. Lewis

“You are never too old to set another goal or to dream a new dream.”

Deljenje.

PERIODNI SISTEM BESMISLICA
Jedan od blogova koje rado čitam je "Science, Reason and Critical Thinking".

Na poslednjem postu objavljen je:

"Periodni sistem besmislica"

odličan skup iracionalnih, besmislenih, smešnih i šašavih stvari, stereotipa, predrasuda, ubeđenja, verovanja, raznih "neporecivih istina" koje mi ljudi imamo kao svoj "katalog", slično kao što pravi, ozbiljan Periodni sistem, onaj koji je napravio Mendeljejev sadrži katalog postojeće, među sobom različite sveukupne materije u prirodi.
Prikaz je interaktivan i samo "dodir" miša na određenom "periodnom znaku za besmislicu" daje duhovita, šira objašnjenja.
I kao što je Mendeljejev, u početku, izostavio "par komada", i što je "par komada" dodato decenijama kasnije, tako bih mogla da garantujem da i ovaj šašavi katalog "svih naših besmislica" ima dobre šanse da bude - proširivan.
Zato što smo mi ljudi takva - šašava (a divna) bića.

POLITIČKO I LIČNO

U "ranim radovima" aktivistkinja feminističkog pokreta napisana je teza da je "sve političko istivremeno i sve naše lično". S mnogo finih dokaza, teza prilično dobro "drži vodu" nezavisno od bilo čijeg stava o idejama i razvoju feminističkih pokreta širom sveta i lako ju je proveravati potpuno nezavisno od toga da li provere sadrže ili ne sadrže opise uloga i modela koje razna društva i države (odnosno politike) "propisuju" za žene, stvarajući tako najčešće okvir za direktne ili prikrivene diskriminacije žena u društvu.

Političko jeste lično, jer šta god koja i kakva politika imala kao "spisak odluka" koje donosi, svaka od tih pojedinačnih odluka (a naravno i sve one zajedno) dnevno utiču na naše lične živote, stvaraju našu realnu svakodnevicu i još važnije - većinom odluka koje bilo koja politika donosi danas - kreira se realnost u budućnosti, kreira se budućnost sama i za nas i za generacije koje dolaze. Političko je lično, jer svaka politička odluka proizvodi posledice koje ne moraju biti svima vidljive u trenutku donošenja takve odluke, ali su njen sastavni i neizbežni deo i mogu se izbeći samo ako se promeni politička odluka sama, nikako drugačije.

Političko je lično, sasvim i bez ostatka i jedino pitanje koje se postavlja je ono već čuveno koje je Černiševski postavio pre dva veka - "ŠTA DA SE RADI?" - s tom činjenicom koja tako očigledno oblikuje naše živote.

Jedan odgovor je sasvim lak, očigledan i jednostavan:

- svi moramo biti svesni činjenice koliko je sve političko istovremeno i lično pri čemu svi oni koji se bave politikom moraju naučiti da odole iskušenju da unose svoje "lično" u političko i da sve ono što u politici dožive kao "lično" znanjem i veštinama pretvore u "političko", jer slobodan izbor da se neko politikom bavi mora da podrazumeva svest o odgovornosti pri donošenju odluka kojima se kreiraju životi miliona ljudi (uključujući sosptvene živote onih koji se politikom bave). Drugim rečima - politika je posao koji je briga o drugima i to mora biti vidljivo u ponašanju onih koji se politikom bave.

Kad i ako to ne biva tako, kad i ako se lični doživljaji unose u politički rad, česta posledica bude izostanak bilo kakvog dijaloga, rasprave, debate, kritike ili analitike o tome kakve sve posledice na lični život mnogih će tek SUTRA davati odluke koje se donos DANAS u raznim političkim procesima i sektorima. Kad i ako se sve političko među onima koji se bave politikom doživljava kao lično, tada političke komunikacije ustvari i nema, ima samo "ad hominem" diskvalifikacija, omalovažavanja, prezira, niskih strasti, uvreda, netrpeljivosti sve do mržnje koja onda skoro potpuno parališe sve delove našeg "ukupnog političkog tela" čineći ga potpuno nesposobnim za bilo kakvo razumno ponašanje. I što je najgore - to se onda naziva "politikom", političkom borbom, političkom idejom, raznim eufemizmima, u bezuspešnom pokušaju da se licemerjem "zamenjenih naziva za politiku" opravda nešto neoprostivo - mogućnost da svi oni koji bavljenje politikom slobodno biraju, smeju da se bave samo samima sobom, svojim ličnim doživljajima jednih ili drugih, svojim ličnim emocijama i ličnim reakcijama na sve što bi pri njihovom radu moralo da bude političko, a ne - lično.

Svi oni koji se politikom ne bave (svojim slobodnim izborom, nije im profesija) su oni KOJIMA se ustvari politika bavi, svi oni imaju prava (i to je dobar red stvari) da svima drugima saopštavaju SVOJE LIČNE utiske o tome kako sve ono što je političko stvara njihovo lično, kako sve vrste političkih odluka utiču na njihovu svakodnevicu, na njihov lični prostor u kom mogu donositi svoje lične odluke.

Oni sve političko žive kao lično i imaju prava da to lično saopšte, dočim političari (ili bilo ko na javnim poslovima, u državnoj upravi) imaju obavezu da sve ono što dožive kao "lično" pretvaraju u - političko. I ako to ne umeju ili neće, da im onda nije dozvoljeno da menjaju suštinu politike, dozvoljeno im je samo da, koristeći pravo slobodnog izbora, menjaju svoju profesiju, jer - nisu za politiku ako je celu pretvaraju u lično.

Daću nekoliko primera zaista važnih političkih odluka koje su, tokom XX i XXI veka oblikovale sve naše LIČNO, sve živote par generacija koji bi izgledali sasvim drugačije da nisu donete baš te i takve - poliitčke odluke, kao ilustraciju kako JEDNA politička odluka nezaustavljivo oblikuje mnogo LIČNIH odluka, kasnije, u životima miliona ljudi :

1. Politička odluka o formiranju Kraljevine SHS oblikovala je skoro 100 godina života svih nas koji smo na tom prostoru živeli, realizovala je jednu političku "ideju o jugoslovenstvu" stvorenu decenijama ranije nego što su se stvorile okolnosti da ta ideja bude realizovana, dala je posledice po LIČNI život miliona ljudi (nezavisno od toga kakav je bio, ili je još uvek, lični utisak mnogih o toj odluci), drugim rečima - poliitčko JE lično

2. Poliitčka odluka o otklonu od politike tadašnjeg SSSR 1948. oblikovala je 50 godina života svih nas koji smo tu odluku onda živeli LIČNO, kroz niz posledica koje je proizvela (kao što je to slučaj i sa odlukom da živimo u jendopartijskom sistemu bez političkih, medijskih ili ekonomskih sloboda), drugim rečima - političko JE lično

3. Politička odluka o davanju prava glasa ženama (1946.), o davanju prava ženama na nasleđivanje, obrazovanje, zapošljavanje, prava na odlučivanje o rađanju, na ravnopravnost - iz korena je promenila LIČNE živote miliona žena, nepovratno menjajući dotadašnje modele ponašanja namenjenih ženama. (i te promene još uvek traju, "osvajanje" prava i pretvaranje ideja ravnopravnosti u stvarnost je još uvek predmet političkih ideja), drugim rečima - političko JE lično

4. Politička odluka o ratovima 1990. kojima se raspala bivša SFRJ, oblikovala je 10 strašnih godina kraja XX veka, sve živote nas savremenika te donete odluke, proizvela je užasne posledice na LIČNE živote miliona ljudi (ratovi nisu ni elementarne nepogode niti su neizbežni, o ratovima se donose - poliitčke odluke, tako je to kad se rat smatra "politikom koja se vodi vojnim sredstvima" ), drugim rečima - poliitičko JE lično

5. Politička odluka doneta na Samitu EU u Solunu 2003. ticala se pozitivnog odgovora svih EU lidera na zahtev Srbije da se pridruži EU i ta odluka oblikuje naše živote poslednjih 7 godina, poliitčkim pravilima i sredstvima koja se zovu "EU integracije", ta politička odluka proizvodi posledice u našim LIČNIM svakodnevicama i proizvodiće ih i u budućim decenijama (i važno je da se taj proces odvija tako što se zna ŠTA je političko, a ŠTA lično i ŠTA je čija odgovornost tokom posledica koje ova poliitčka odluka proizvodi), drugim rečima - političko JE lično

I postoje dve krupne greške koje u ovom procesu "političko je lično" danas čine poliitičari i dve krupne greške koje danas čine svi oni na koje se, posledicama, političke odluke odnose menjajući im lične živote.

Greške poliitčara (ljudi na javnim poslovima, u državnoj upravi, administraciji, zaposleni u sve tri grane vlasti):

1. "Nema veze što radim na mestu na kojem se brine o javnom interesu, ja mogu kako ja hoću i brinuću o svom pojedinačnom, a ne o opštem interesu, ljudi će svejedno glasati, ili ću se ja več nekako snaći" - greška jer se ne razume odluka doneta 2003, tom je odlukom takvo ponašanje ZABRANJENO i bez obzira što sprovođenje te odluke zahteva vreme i što je to proces, ta će odluka neminovno biti sprovedena, kao i uvek kad se jedna politička odluka donese.

2. "Nije TO (nešto, bilo šta) moj posao, nije moj posao da ispravim sve krive Drine..." - greška, jer JESTE, a nedostatak kontrole i odgovornosti za "neobavljen posao" je samo trenutna faza sprovođenja političkih odluka koje su donete, manir izbegavanja obavljanja poslova koji su političarima direktna nadležnost je pogrešan i biće postepeno uklanjan.

Greške onih kojima poliitičke odluke utiču na svakodnevni, lični život, svih nas koji živimo ravnajući se prema regulacijama koje su posledica političkih odluka:

1. "Ne mogu ja tu ništa da promenim, vidiš šta se radi..." - greška, jer odluke donete 2003. PODRAZUMEVAJU učešće građana u kontroli sprovođenja odluka i kontrolu javnosti u tome kako se brine o opštem ili javnom interesu, i to "podrazumevanje" će biti sprovedeno u život, ma koliko u ovoj fazi mnogima izgledalo kao potpuno "nemoguća misija", to je "podrazumevanje" samo jedna od posledica koja u sebi nosi neminovnost ostvarenja, jer je politička odluka o tome već doneta.

2. "Svi su poliitčari isti, politika je nečastan posao..." - greška (osim što je netačno), jer se takvim stavom "poklanja" prostor i vreme samo za one političare koji su skloni da svaki dan čine Grešku 1. koju sam navela i "naizgled usporava" sprovođenje posledica o ZABRANJENOM ponašanju ljudi na javnim poslovima, jer su vrste i karakteri ljudi u politici "šarene" i različite kao i u bilo kojoj drugoj profesiji, samo što taj skup ljudi donosi POLITIČKE odluke koje oblikuju naše LIČNE živote i zato zaslužuju našu posebnu pažnju i naš poseban oprez, jer im ta vrsta posla daje u ruke neverovatnu moć koaj ne sme ostati nekontrolisana.

I koliko god zamišljali ili se trudili da naše lične živote vodimo i kreiramo tako da ostanu "van domašaja" politike - to je jedna stvarno "nemoguća misija".

Sve naše lično istovremeno je i političko, jer živimo u zajednicama kojima politika svojim odlukama i regulacijama oblikuje i svakodnevicu i živote celih generacija. U nekim drugim zajednicama, na nekim drugim mestima, možda je moguće, ali ja govorim o SADA i OVDE.

Ne moramo se (a možemo) baviti svim dnevnim političkim događajima, ne moramo (a možemo) dnevno razmišljati o tome kako važne i velike političke odluke donete na drugim mestima, daleko od nas, proizvode neminovne posledice na naše lične živote, ne moramo (a možemo) tražiti prijatelje i drugove među poliitičarima, ne moramo se dopadati jedni drugima, ali moramo razumeti da političke odluke proizvode posledice po sve nas i da su sve te posledice LIČNE, u manjoj ili većoj meri, ali neizbežno - LIČNE.

Dozvoljeno je i slobodno (naravno!) "gađenje" nad politikom i odmahivanje rukom uz "ma, sve je to bezveze!" stav, pitanje je samo koliko i kako i da li uopšte time menjamo činjenicu da je "SVE POLITIČKO ISTOVREMENO i LIČNO". Nimalo. tako ja mislim.

Kada sam (od najboljih, svojevremeno) sticala početna i onda nastavila učiti znanja i veštine o tome kako se odoleva "ličnom" u politici, kako se strateški pridobijaju pristalice u politici za nesporno dobre ideje, kako se predlažu promene (kojima su ljudi uvek neskloni), tako da ljudi sami i jasno vide ŠTA ima u tim promenama dobro po njih, kako se slušaju ljudi i kako im se kaže da ih se čulo i saslušalo i kako im se objasni šta može da se uradi, a šta ne može sada jer zahteva vreme, kako se iskazuje iskreno uvažavanje za svakog drugog, različitog po bilo kom osnovu, kako se gradi dijalog u kojem ljudi nisu politički neprijatelji, već oponenti, suparnici u legitimnoj borbi ideja, kako se kreira realnost u kojoj je svima jasno da od mržnje, netrpeljivosti i netolerancije niko, ama baš niko nema koristi, i na kraju - kako sam razumela da sve to može da stane u par jednostavnih rečenica:

- Promene na bolje, dobrom političkom idejom i pravim strateškim planom, su uvek moguće, samo treba zasukati rukave i raditi, raditi, raditi,..

- Politika je posao koji je sav briga o drugim ljudima.

- Sve poliitičko je istovremeno i lično.

Dragocene LIČNE stvari koje sam naučila od svoje babe su glagoli kao što je "ljudovati" i imenica "ljudovanje", poslovice "podaj, a ne laj, pomogni, a ne zakeraj" i priča koja mi se čini dobrom za sva vremena o "skupljanju ljudskih pogleda i pažljivom slušanju i gledanju ljudi" i o obavezi da kad negde i nešto i nekome pogrešiš, grešku kažeš i lepo&ljudski&čovečanski zamoliš za oprost i izvinjenje. I da učenje nikada ne prestaje i da se nikada ne zaboravi da je vreme koje nam je poklonjeno ustvari sve što imamo i da ono (vreme) ima divnu osobinu da se umnožava i uvećava kada se deli s nekim, nama važnim.

Meni je sve to što me je baba učila oduvek ličilo i na - dobru politiku.