Umetnost farbanja jaja
skoro pa da se razvila u poseban "umetnički pravac" kojim se
bavi skoro svako, u događaj koji je i ritualan i zabavan, nekad ima, a nekad nema mnogo veze sa razlozima zbog kojih se po nekim običajima
danas, na Veliki Petak koji je po hrišćanskoj tradiciji tužan dan
stradanja Hrista, to ritualno farbanje jaja - radi.
Nekad je farbanje jaja isključivo porodični, nekad i
kolektivni ritual čitave zajednice, manje ili veće, a nekad je
povod istinskim umetničkim inspiracijama kojim se proces farbanja prenosi kao
ideja i na razne druge materijale, od keramike, porcelana, preko drveta,
papira, pa sve do najdragocenijih metala, zlata i dijamanata.
Legenda kaže da je, ritualno, Marija Magdalena donela jaja,
obična, na jutro nakon polaganja Hrista u
grob), a ona su se, sama od sebe obojila u - crveno. Ona je
razumela da je to poruka o moćima i čudima života nepobedivog i
kao dokaz tih čuda - prenela ju je dalje, odnela ih, kao obična jaja, i na poklon rimskom caru
Tiberiju i predala mu ih uz pozdravne reči koje govore u vaskrsnuću, jer su se,
na njegovu nevericu, pred njim jaja takođe - obojila u crveno.
Ona je to
uradila, a ne drugi sledbenici.
Taj deo mi se u legendi
najviše sviđa, taj deo kojim je kolektivno
pamćenje odabralo da Magdalena bude ona koja prenosi poruku o - vaskrsnuću, o
uvek ponovnom rađanju, a mogao je biti i ko drugi, ali narativ legendi je odabrao -
nju.
Druge legende kažu da su
jaja obojena u crveno Hristovom krvlju još u trenutku njegovog
skidanja s krsta (grčki
izvori).
(Ne verujem da išta u legendama, koje
su od bilo kad doprle do nas sad, sklopljeno u priču
tako i zato što nije važno šta se
zaista događalo, u istorijskoj ili imaginativnoj realnosti, verujem da za svaki
deo od poruka u raznim legendama, pa tako i u ovoj, postoje univerzalni
razlozi, simboli osmišljeni tako da budu ljudima razumljvi bez
obzira na vremensku ili prostornu ili civilizacijsku udaljenost onih koji legende prenose
slušaju, pamte, šalju dalje.Verujem, naravno, da
je moguće u svakoj legendi prepoznati trista čuda u
koje su ljudi oduvek želeli da veruju da su - moguća i znam da su razna čuda zaista
i moguća, ne bi legende takvo šta opisivali da nije - moguće.
Mora se malko verovati u čuda i čarobnjake da bi ti se ona i
dogodila, kaže se isto u legendama,
raznim.)
I Rimljani su inače,
ranije, imali običaj bojenja i poklanjanja ukrašenih jaja, o
njihovoj Novoj Godini, koja je padala u vreme
proleća, kao znaka obnavljanja ciklusa života na zemlji.
Druge legende govore o tome da ovo obožavanje jajeta potiče iz zaboravljenih vremena i
da slavi život koji jaje (po sebi) simbolizuje, da slavi novi, prolećni ciklus
života koji uvek pobeđuje i stvara se iznova, da slavi radost
ljubavi i kad je ona instinkt i kad je neutaživa potreba. Kao simbol posvećeno je, legende kažu, obojeno jaje i paganskoj boginji Estre, žene boga sunca Baala u
čiju su se čast odvijale paganske svečanosti o prolećnoj ravnodnevici. (kažu
lingvisti da engleski oblik reči "uskrs" koji glasi "easter" ima poreklo u njenom imenu, a Bede je pominje još u VIII veku).
Danas se u mnogim kućama jaja boje raznim bojama,
obojena ukrašavaju na različite načine, od čuvene slike
lista peršuna na površini ocrtanog
pri samom bojenju, do voskom i krasnopisom crtanih ornamenata i celih slika na
maloj zakrivljenoj površini
jajeta.
Ima umetnika koji su
izmislili čitave nove tehnike oslikavanja jajeta, a ima i onih slavnih Faberge
jaja napravljenih od dragocenih metala i dragog kamenja, skupocenih i samo
carskim kućama namenjenim kao ukras koji zamenjuje (valjda) čuvarkuću jaje koje se o svakom Uskrsu ostavlja da
sačeka sledeći Velik Petak i novi ciklus bojenja i slikanja
jaja.
Inspiracija
koju farbanje jaja sobom nosi tako je dovela i do
neverovatne veštine i umetnosti obrade samo - ljuske
jajeta:
Kako god bilo, ko god
bio u pravu kad je priča o obojenim jajima u pitanju, jedno je nesporno - to je ritual radosti za decu i
odrasle.
Ta reč, radost -
lepa reč.
Ja volim tu reč, a i čini mi se da nema boljeg
raspoloženja od - sasvim bezrazložne radosti, a da se radosti valja prepustiti
sasvim kad god da nam se javi, bilo očitih povoda za radost ili ne.
Život je, čini mi se, sam po sebi i zato što je samo jedan, uvek dovoljno dobar povod da se radosti
setimo i da je osetimo.
I da sačuvamo sećanje na svaki svoj proživljeni
trenutak bezrazložne radosti, da ga možemo izvući iz sećanja ako nam i kad zatreba, slično kao što se u mnogim kućama ostavlja jedno farbano jaje da bude čuvarkuća godinu dana, do novog proleća, do sledećeg praznika kojim obeležavamo život,
nepobedivi.
Friedrich Schiller je 1785. napisao "Odu radosti", a Betoven je kasnije
1823. radosti posvetio, četvrtim stavom, čuvenu IX simfoniju (kraj), koja
je inače himna Saveta Evrope od 1972, a himna EU od
1985. (bez Šilerovog teksta, ali se ponekad i - peva u raznim nezvaničnim
prevodima), jer je posvećena radosti, "bratstvu" među
ljudima
Dani
pred nama posvećeni su upravo tome - radosti među
ljudima...
