Friday, January 31, 2014

Miris Beča



Miris Beča*

Gradovi, naselja, kvartovi u koje zalazimo i koje posećujemo, pre nego bilo čime drugim, ostavljaju svoj utisak na nas svojim mirisom. Nekad su ti mirisi sasvim prepoznatljivi po poreklu, a nekad su čudna mešavina raznih mirisa koji, tako smešani, stvore u nama sopstvenu definiciju, pa ima gradova koji meni mirišu na stvari koje inače (pretpstavlja se) i nemaju nikakav poseban miris. Tako mi Beč miriši na urednost, na skladnost, kao nijedan drugi grad.

Čulo mirisa je dragoceno, kao i druga četiri koja imamo (vid, sluh, dodir, ukus), ili ono „šesto“ za koje se nadamo da ga imamo, ali mi se ponekad čini da ga mi ljudi ne koristimo dovoljno, baš kao što ni dar govora ne koristimo dovoljno. Većinu informacija koje imamo o bilo čemu „skupljamo“ očima, manje koristeći sva druga čula, a mirise često ostavljamo samo za hranu (ili za delikatna uživanja u parfemima) ili da nas uzbuni ako smo u dometu kakvog izuzetno neprijatnog mirisa. Miris je snažan pokretač zatomljenih ili lepih sećanja i kad nam naiđe odnekuda, kada ga prepoznamo ume da izazove lavinu slika, priča, događaja toliko živih da sve izgleda kao da nam se ponovo događa. Miris ljudi koji su nam važni, miris beba ili miris mesta na koja rado odlazimo je taman toliko deo svega koliko i zvuk, boja ili tekstura prizora u kojem smo nešto "omirisali“.



Beč je grad u koji odlazim otkad znam za sebe (kao i Pešta ili mnogo gradova bivše domovine), Beč za mene nema osobine stranog, nepoznatog, tuđeg grada u koji se dolazi retko i o kom se malo zna. Zaboravila sam kad sam prvi put videla Beč, stopio se taj doživljaj sa svim drugim koji me opisuju i obeležavaju i već odavno se ne trudim da ga razdvojim od „moje varoši u koju se uvek vraćam“, kao da deo moje varoši biva stalno sa mnom u Beču (a ista stvar je i sa Peštom).

Beč miriši na urednost, na sveže, na prozračno, bez obzira kakvo vreme bilo, miriši istovremeno na red, skromnost i raskoš, na istoriju i moderno, na imperiju i na samo jedan mali evropski grad, jedan među mnogima. Miriši i na peciva, na kafu, na cimet i marcipan, na slatkast ukus belih kobasica, miriši jednako dobro u bilo koje doba dana. Ima i mirise razdvojene po kvartovima, kao da kružni tokovi unutrašnjeg gradskog saobraćaja istovremeno grade nevidiljive zidove kojima se mirisi ponekad mešaju, ponekad ne, ali ostaju dovoljno posebni da ih se može razlikovati šetajući centrom ili širim područjem grada.

Beč miriši na uštirkano, na čipkane stolnjake, na neki neobjašnjiv red iz prohujalih vremena kojeg (po mirisu) ne možete naći ni u jednom drugom gradu. Miriši na dekadenciju zaustavljenu i zamrznutu u njenom najboljem izdanju, na onu, nekakvu imperijalnu urednost koja se ogleda u malenoj srebrnkastoj tacni na kojoj je kafa samo za vas, na kolačiću na tanjiriću, na kutijicama za pecivo, na male, stare zanate koji su preživeli i zadržali nekako, u doba stakla, svetla i betona, nekakav intiman duh kojim su male radionice, radnje i sve slično obilovale u ranijem dobu.

Beč ima miris tradicije koji je tako i toliko neobavezan da se čini da ga se ljudi drže samo zato što ih to zabavlja, ni zbog čega drugog.



U Beću, miriši nežno sećanje na monarhiju, na što-šta što smatraju „slavnim danima“, ali je to sećanje nekako uokvireno modernim vremenima, kao da su iz svojih pobeda i poraza (ponekad jednako velikih ili jednako strašnih) uspeli da izvuku esenciju, supstrat svega na čega je (jednom davno) mirisala monarhija i da samo taj miris (oslobođen konteksta u kom je nastao) „dovuku“ u sadašnji trenutak.

Beč miriši na detalje, na temeljitost, na trud kojim se poklanja pažnja stvarima i sitnicama koje se u mnogim drugim delovima sveta smatraju potpuno nevažnim.

Beč miriši i na otvorenost, na srdaćnost, na posebnu vrstu kosmopolitizma vezanog za prostor koji je par hiljada kilometara oko njega, ne šire, kao da želi da kaže da je taj prostor u stvari ceo svet koji se podrazumeva da je vredan da mu se bude centar.

Jedan stari Bečlija, s kojim imam sreću da prijateljujem, u jednom mi je razgovoru rekao da zaboravljam jedan miris, zato što i sama mirišim na njega, rekao je „Beč miriši na sve lepote i strahote Balkana, draga moja, on mu je i centar i severna granica“.

I imao je pravo, kad izoštrim svoje mirisno čulo, tada lako u toj bočici mirisa kojom me Beč osvaja i prepoznaje osetim i miris Balkana.

I ne znam tačno zašto, ali kad u svojoj varoši, iznenada osetim miris proleća (a to se uvek desi, meni je neobjašnjivo, ali osetim i znam – to proleće miriši kad izgleda da je još daleko), uvek me taj miris podseti na slike Beča. Moguće je da sam, jednog zaboravljenog proleća, bila u Beču, a moguće je da me radost najave proleća sama sobom podseti na Beč.

U tom gradu ume da miriši jednostavna radost življenja na koju proleće posve liči.


*tekst je na engleskom objavljen na

Tuesday, January 28, 2014

Branko M., neukrotiva reč

29.01.1934., rođen je Branko Miljković, Pesnik, Čovek koji je živeo metafore, Pesma koja je živela čoveka, jedan od najvećih pesnika našeg jezika, jedan od onih Pesnika o kojima se skoro samo ćutalo i koji je baš tom tišinom uspeo da dopre do mnogih od nas, jedan od onih Pesnika koji je svojom poetikom učinio da se mi, njegovi poklonici i poštovaoci osećamo kao članovi kakvog "tajnog, zavereničkog kluba" koji se prepoznaju retkim citiranjem njegovih stihova i nemuštim deljenjem njegovih neukrotivih reči.




Branko Miljković, izabrane pesme (i spisi)


Septembra 1960 dao je intervju za NIN, čije fragmente prenosim

AJNŠTAJN SE MOŽE PREPEVATI


N: Ko je naš najveći savremeni pesnik?
BM:Nesumnjivo Vasko Popa
 

N: Postoji li za Vas poetska formula sveta? Ako postoji recite je.
BM:Sve istinsk eformule sveta su poetske. Često buljim u Ajnštajnove formule i verujem da se i one mogu prepevati.Savremena fizika bi mogla da uzme za epigraf Bodlerov stih: "Čovekov put vodi kroz šumu simbola". Moja formula:"Reči su moćni okvir sveta.Sve što se dešava, dešava se na području jezika i simbola, bilo da se radi o atomima ili zvezdama."
 

N: Ima li pesnika koji pišu onako kako biste vi želeli da pišete?
BM:Ne. Treba sve drukčije i ponovo reći.Poeziju treba pročistiti. Nema pesnika koga ne bih ispravio. Ono što mi kod najvećeg broja pesnika smeta je nedovoljna sažetost. Vaska Popu , pored ostalog, cenim upravo zbog te sažetosti. Samo ono što je sažeto, ne može se nanovo opevati.
 

N: Da li je poezija "neprekidna svežina sveta"?
BM:Usvajam valerijevsku definiciju :"Poezija je patetika uma"
..............................
N :Kakve su Vaše veze sa nadrealizmom?
BM:Rodbinske. Sebe smatram unukom nadrealista.Pokušavam u svom pesničkom postupku izmirim simbolističku i nadrealističku poetiku.
...............................
N: Ako biste morali da budete lišeni svih reči sem jedne, koju biste reč odabrali?
BM:Odabrao bih jednu prejaku reš, kadru da iz sebe ponovo stvori čitav rečnik. Vatra. Vatra priprema pticu. Ptica je poklon za nebo...
...............................
N: Šta Vas je, koji momenat iz života okrenuo ka poeziji?
BM:Rano osećanje nemoći pred sveto, nagnalo me je u poeziju. Čovek zagledan u svet ima pred sobom dve alternative: ili da oseti svoju ništavnost ili da se divi. Divljenje vas izjednačuje sa onim čemu se divimo. Poeziju sam počeo da pišem iz straha.
...............................
N: Mislite li da će čovekov prodor u kosmos naći odjeka u poeziji?
BM:Verovatno. Samo pesnici su još uvek pod utiskom Ikarovog leta
................................
N: Koja umetnost je za Vas, najveća?
BM:Igra na trapezu.
 

N: Šta mislite o budućnosti poezije?
BM:Sve što je ljudsko ima svoju budućnost.Budućnost poezije je budućnost čoveka. O propasti poezije govore oni koji se plaše progresa.

*******************

A upitan o Majakovskom, Branko Miljković je podelio sa nama još "neukrotivih reči":
 

..."Majakovski se nije ubio u trenutku duševne krize. Njega je ubio višak vlastite snage, "revolucionarni pucanj iznutra".
 

Umeo je da obesnaži smisao tuđeg samoubistva, ali je sam podlegao apsurdu. Kad god sam se zapitao šta je to što je poteglo obarač unutrašnjeg revolvera kojim je ubijen, čuo sam njegovo drugarsko preklinjanje: "Drugovi, ne spletkarite". Pa ipak, revolver nije opalio slučajno. 

Majakovskog nije ubila potisnuta lirika, prezaposlena nežnost. On je bio suviše jak da bi ga mogli pobediti kanarinci. Drugačije su ptice kružile nad njegovom glavom...
 

...Događaj se samo upola dogodio ukoliko ne nađe svog pesnika.Oktobarska revolucija je našla svog pesnika u Majakovskom...
 

...Nikada nijedan pesnik neće izdržati pretvaranje svojih reči u delo, ma kakve bile te reči. Isuviše je buke, pogrešaka, otpadaka. Možda će ovaj vek videti još mrtvih pesnika, ako ima pesnika..."

********************

Kontroverze oko njegove smrti (samoubistva, ali i života, link je na roman Koste Dimitrijevića, 2002), "književna i svaka druga tišina" koja je 14.februara 1961. pratila njegovu sahranu (tog je dana, inače, bilo pomračenje Sunca u Beogradu, trivia, ali i - metafora) ta posvemašnja "uzdržanost" književne i svake druge javnosti da se učini "l` hommage" poeziji kojom je stvorio sasvim poseban "svemir" poetskih izraza, ta tišina kojom se bezuspešno pokušava smanjiti "gromoglasna buka" njegovih metafora, sve ga to zajedno čini (ipak) još uticajnijim i snažnijim nego mnogi glasno hvalljeni i u javnosti poštovanjem ovenčani.

Ima li prevodioca dovoljno smelih da Branka prevedu na druge jezike?

Mislim da postoji prevod na nemački u jednoj Antologiji srpskog pesništva koja je izdata 2004. u saradnji sa novosadskim "Svetovima".

Branko je danas u čitankama, postoji književna nagrada sa njegovim imenom, ne znam da li postoje teze i disertacije koje bi se bavile njegovim pesništvom, ali ono što vidim je - neverovatan veliki broj poklonika, a neverovatno mali broj onih koji bi, u nekoj zvaničnoj književnoj javnosti, dali 
Branku mesto koje nesporno zaslužuje. Skoro da ponekad osetimo da ga svi mi čitamo, osećamo i volimo - ilegalno, subverzivno (mislim čak da bi mu se to dopadalo, kad bi mogao da vidi!).

I mrtav doživljava zavist svih onih od kojih je oduvek bio bolji. Oni su živi, imaju svoje sinekure, ali nemaju talenat koji bi čitaoce držao bez daha nad rečima.

A svojom neukrotivom rečju umeo je da svoje misli složi i u formu koja nije pesma, ali ostaje - poetska:

"Rat na jedan fizički grub način dekomponuje stvarnost. Tako razbijena i eksplodirana stvarnost se održava u svesti ratnih i posleratnih generacija i stvara jednu nespokojnu i pomalo umornu literaturu... Poraznosti rata se ne ogledaju toliko uništavanjem materijalne stvarnosti koliko u razaranju čovekove psihe. Posle bombi i ruševina treba sakupiti delove sebe, napraviti ponovo sebe, izmisliti i opravdati potrebu svog produženog postojanja.
Pesma je dobra, ako je pesnik izlišan. Namera pesnikova je da kaže neizrecivo... Pesma i pesnik brzo zamene svoje uloge.
 

Pesnik, umesto da kaže biva kazan
 

Najveća opasnost poezije jeste izdajstvo.
Reči žive u pesnikovom telu i proždiru njegovo srce, kao što je orao kljuvao Prometeju džigericu. 

Reči postaju mots carnivore. Poezija se piše vlastitom krvlju. Neke reči su još neistinite, ali istinita je ta krv, taj bol pisanja."
Na kraju, jedno od najpoetskijih pisama ikada ikome napisanih:

Branko Miljković - Pismo prijatelju


Dragi prijatelju,
...
ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Pre svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, tačnije rečeno, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu. Ta Žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba mog duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pevanja. Sad moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored nje najopasnije misli pretvararale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me reč može ubiti. Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik, to jest onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu na ono što kazuje. 
Sada moja poezija gubi svaku vrednosti i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. 
Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna Žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda ma koliko veliki bio. Izgubivši nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih "Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik". Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.

Želi ti sve najbolje Branko

P.S
Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o njoj počeću da mislim o smrti.
Ponoć je. Dovidjenja.
*********************
Doviđenja, pesniče.

Thursday, January 23, 2014

Ko nas uči da mislimo (i kako)




Darovi mišljenja i govora, svim ljudima poklonjeni, ponekad umeju da liče na naše kuće u selidbama kad neke neotpakovane kutije pune naših stvari, obeležene ili ne, umeju samo tako da stoje zapakovane, danima. Oba ta evolutivna dara katkada podsećaju i na kutije u koje spremamo razne svoje lične dragocenosti, a otvaramo ih retko i pregledamo samo u izuzetnim prilikama. Potpuno raspakivanje darova mišljenja i govora, odmotavanje svih hartija u koje su spakovani može nam pričiniti nebrojene radosti.

Postoje teorije o tome da mi ljudi ne koristimo dovoljno potencijale koji su podareni samo nama kao vrsti – naše mišljenje i govor.  Češće nam govor služi da sakrijemo ono što mislimo ili želimo da kažemo nego da stvarno nekome (ili sebi ) nešto zaista govorimo, a još češće nam mišljenje služi da ga u stvari – ne upotrebljavamo, da „ne uključujemo mozak“.

Koliko je to šašavo razume se bolje ako bismo pokušali da zamislimo da neke druge vrste ne koriste svoje darove: da ribe ne koriste repno peraje, da psi ne koriste njuh, da kameleon ne koristi mimikriju, da ptice ne koriste „tajnu“ svojih migracija od severa do juga i obrnuto. To bi, naravno bilo sasvim šašavo i neproduktivno za sva ta bića, a ljudima se omalovažavanje i neupotrebljavanje svojih darova govora i mišljenja, naprotiv, čini sasvim prirodnim. To je jedan od razloga zašto smo mi ljudi tako šašava bića, a istovremeno čudesna i divna.

Da bi počeli stvarno koristiti darove koji su nam svima dati treba nam samo naša sopstvena volja za promenom perspektive o sebi samima i načinima na koje mislimo i govorimo. To je, u stvari,  lako i to zaista može – svako.

Promena perspektive je izraz sopstvene volje da počnemo korišćenje svojih darova. Prvo dobro pitanje pri tome je „ko me je naučio da mislim, kada se to desilo?“ . Većina nas će reći „da smo to sami naučili, po prirodi stvari“, ali to ne bi bilo sasvim tačno. Mišljenju vas uče prvo oni najbliži oko vas, a većina nas tim mišljenjem prvo shvati da nas tako uče da ih – slušamo, da budemo poslušni jer nam kažu „da je to dobro po nas“. To je trenutak za drugo pitanje kojim menjamo perspektivu „zašto je za nas, dok nas mišljenju uče, dobro da budemo poslušni?“. To jest – da li je to za ikoga dobro, stvarno?

Kad naši najbliži procene da su nas oni dovoljno naučili o tome kako treba da mislimo, tada nas pošalju u školu, da nas škola dalje uči da mislimo, da nam škola pokazuje kako se stiče znanje i zašto je to dobro. I jedna stvar se ponavlja – i u školi nas uče da treba da budemo poslušni, uče nas da je disciplina nešto što se postiže „spolja“, a ne „iznutra“ i uče nas raznim činjenicama, češće bez konteksta nego u kontekstu. A činjenice bez konteksta su neupotrebljive i nama se nekako usput učini da je i to naše mišljenje, taj način kojim nas uče da mislimo – u stvari neupotrebljivo.

Tako nekako, kao usput, prestanemo da se bavimo svojim darovima, uvežbamo govor kojim ne saopštavamo ono što u stvari mislimo i ukalupimo način na koji mislimo, a kojim sami sebe onda držimo „zarobljene“ u minimumu sopstvenih potencijala jer svaka ideja da tu perspektivu ipak promenimo izgleda kao neverovatan, ogroman napor koji još niko nikad nije uložio da bi korišćenje svojih darova promenio na bolje.

A to u stvari, uopšte nije istina.

Ko god želi – može da promeni način na koji misli, može da na više načina koristi taj svoj dar.

Evo nekoliko primera:
1.      Pre stotinak godina nije bilo javnih, državnih, obaveznih škola za sve, a neko se negde upitao „a što ne bi sva deca išla u školu?“ što je bilo neverovatno, jeretičko, nerazumno pitanje i potpuna promena perspektive, a ipak se desilo
2.      Pre pedesetak godina nije bilo žena na fakultetima, a onda se neko negde upitao „a što ne bi i devojke pohađale akademske ustanove?“, što je bilo još neverovatnije, jeretičkije i nerazumnije pitanje od prvog, a ipak se desilo
3.      Pre dvadesetak godina nije bilo pitanje da li će postojati poslovi za koje se deca školuju, a onda se neko upitao „a što mi ne bi stvorili poslove za koje ne postoje škole, još uvek?“, što više nije bilo ni neverovatno ni jeretički ni nerazumno, samo se – desilo, danas se deca školuju za poslove koji još uvek ne postoje, danas je učenje i sticanje znanja podrazumevajući trajan proces, kakve god škole da završimo





To je moguće samo ako menjamo načine na koje mislimo, ako tu percepciju da je moguće menjati perspektivu kojom razmišljamo upotrebimo i kad smo oni najbliži oko deteta kojem pokazujemo svet i „učimo“ ga da govori i misli i kad smo u školama koje deci treba da pokažu kako se uče činjenice u kontekstu, kako učenje i sticanje znanja može da bude proces kojim do neslućenih granica koristimo darove koji su nam dati – mišljenje i govor.


Kako je to moguće učiniti, sam sa sobom, u sistemu škola ili u bilo kom okruženju?


I – opet promena perspektive: da nam korišćenje sopstvenih darova NE USPE dovoljno je da ne učinimo ama baš ništa i da ne uložimo ama baš nikakav napor i neuspeh nam je zagarantovan i dajemo za pravo svim mrgodnim „mudracima“ koji važno vrte palce i opisuju „stanja našeg znanja“ kao nepromenljivo, loše, strašno, grozno, bez nade za ikakvo bolje. To je recept za neuspeh svake vrste,  garantovan.

Dočim, ako poželimo da promenimo način na koji mislimo – nikakav nam uspeh nije „garantovan“, naš uspeh zavisi isključivo od toga koliki ćemo napor uložiti u navežbavanje „uključivanja mozga“ i „treniranja“ svojih darova – govora i mišljenja.

Recimo, za početak, možemo pogledati unaokolo i videti šta nam je sve dostupno, od znanja i veština naših najbližih do svega što nam pruža škola i svi drugi izvori saznavanja i postaviti jednostavno pitanje „svi mi oni kažu da ja nešto ne mogu, zašto to kažu i odakle to znaju?“. Ili slično jednostavno pitanje „da li je baš sve tako kako mi kažu da jeste, deder da vidimo kontekst onoga što kažu, ha?“

Zvuči komplikovano, ali – nije. Jednostavno je taman toliko koliko treba da bude.

Zahteva jednostavnost i moć volje da u svoje mišljenje i svoj govor „vratimo“ dve upitne reči koje smo svi nekada koristili, reči kojima se trenira mišljenje - „ZAŠTO“ i „KAKO“.

To malo, kratko pitanje ZAŠTO kad počnemo polako da "vraćamo učestano" u svoj dnevni rečnik vraća istu onu radost kojom smo ga postavljali dok smo bili deca, vraća užitak neprekidnog saznavanja, učenja i proveravanja da li smo nešto (išta) stvarno saznali i naučili, omogućava nam da vidimo sve i svašta iz raznih uglova, celovito, stvara dijalog sa onim kome ga upućujemo, za koga mislimo da zna odgovore.

I - donosi nam, kao na dlanu, drugo moćno i čarobno pitanje koje glasi "KAKO?" kojim stvaramo plan kako da promenimo ono što smo kao odgovor na pitanje "ZAŠTO" dobili, a što nam se ne sviđa, što želimo kao drugačiji odgovor u našoj sopstvenoj budućnosti.

I tako počinje puno korišćenje dva čudesna dara govora i mišljenja koja imamo, tako menjamo sve prethodne kalupe i modle kojima su nam ti darovi zarobljeni, nemi, zaludno neupotrebljeni.

Možemo mi to.


*tekst je na engleskom objavljen na


[1] link

Monday, January 20, 2014

Bosonogi severnjaci



Bosonogi severnjaci*

Možda  nas mesta na kojima se rodimo, klima i kultura koja nas odgaji, mnogo više obeleže po svemu i svačemu od bilo kog našeg napora da sopstvenim promišljanjem od sebe tokom života napravimo ono što nam se čini dobrim, vrednim, odgovarajućim i prihvatljivim. Možda nismo ni svesni koliko i kako su nerazmrsivo povezani prostor i klima u koji rođenjem stupimo, vreme kad to učinimo i sve ono što posle toga što čini naše navike, stavove, sve ono svakodnevno što nas, kroz sve male stvari kojima nas izgradi, u stvari čini – nas same.

Ko god je hodio severnim zemljama lako primeti „manjak odeće“ na severnjacima, dece u soknicama, žene u sandalama, muškarci u kratkim pantalonama pri vremenu i na temperaturama za koje ljudi umerene ili južne klime smatraju da se ne može podneti bez dovoljno tople odeće i obuće koje pokriva veći deo tela.



Jesu li ti severnjaci jednostavno naviknuti i bolje adaptirani na hladnoće i da li tih nekoliko stepeni geografske širine zaista toliko menja adaptaciju ljudskog bića na okolinu?

I kako to menja, ako je evidentno da smo nomadska vrsta, da se lako selimo, lako menjamo stanište desetinama hiljada godina unatrag, da smo i svaštojedi i prilagodljivi svakakvim klimatskim uslovima?

Da li je u pitanju istinska prilagođenost kod svih tih bosonogih severnjaka ili jednostavno „kulturni obrazac“ kojim se stvara i oblikuje društveni obrazac gde se izdržljivost i otpornost na hladnoću, mraz, vetar, ledenu kišu i svu ostalu tmurnost severnih klima smatra društvenom obavezom, predstavlja društvenom naredbom usvojenu naviku, a ne prirodan odgovor tela na spoljašnje uslove.

Jedan malo morbidan (gedanken experiment) misaoni eksperiment bi možda naslutio odgovor, a sastojao bi se u pitanju: "kad bi južnjaka i severnjaka postavili pod istim uslovima minimalne zaštite od hladnoće u istovetne ledene uslove – koji bi se smrzao?" Odgovor bi verovatno bio: "onaj koga spasioci  nisu našli". 

Čini mi se sasvim istinitim da su severnjaci s lakoćom bosonogi po hladnoći jer je to stvar društvene konvencije, nikako prirodnog odgovora na hladnoću. Rečju – jednako osećaju hladnoću, ali je društveno pravilo takvo da se od njih traži izdržljivost i otpornost. I nije nemoguće da se onda taj stav o izdržljivosti i otpornosti lako prenese i na druge oblike ponašanja, ne samo na  otpornost prema hladnoći.

I važnije od svega primer bosonogih severnjaka je dokaz kako dogovorena i kolektivnim pamćenjem  preneta pravila stvaraju i  menjaju naše navike, na bolje i na gore. Dokaz i paradigma o tome koliko naše društvene matrice imaju u sebi sadržanu našu ličnu volju da je pokrenemo i iskoristimo da bi zadovoljili društvenu volju. Pa ma o čemu se radilo, mi ljudi kao društvena bića regulacijama našeg društveno prihvatljivog ponašanja u stvari upravljamo potencijalima naše sopstvene, pojedinačne, lične volje.



Kao da smo lenji da bez ikakvih društvenih obrazaca sami od sebe testiramo granice i mogućnosti naše lične volje, da vidimo šta sve u stvari možemo. Teško je poverovati da bosonogi severnjaci nisu imali šta da obuju i obuku, još teže je poverovati u diferencijalnu genetsku promenu osetljivosti na hladnoću, ali se čini sasvim lakim poverovati da je moguće razviti osećaj izdržljivosti na hladnoću ako se društvenim pravilima podstakne i čini prihvatljivim da se deca u soknicama, golih nogu šalju u školu, da tako steknu naviku i svoju otpornost na hladnoću smatraju sasvim prirodnim. U našoj kulturim, naprotiv, važi rečenica da su „kape i šalevi odevni predmeti koje deca nose kad je mamama hladno“ i deca se od malena ušuškavaju, pretopljavaju da ne bi „ozebla“, jer „ozepsti“ je nedopustivo i ne sme se dogoditi, pa naša deca često natrontana i previše utopljena verovatno povezuju hladnoću sa neprijatnim I dugim ritualima oblačenja i zastrašivanja od ledenog vremena od kojeg će se „ozepsti“. 

Možda su bosonogi severnjaci preterivanje koje možda razumem, možda ne, ali nema nikakvog „možda“ o pretopljavanju naše dece i učenju „straha od hladnog vremena“! Ta je stvar potpuno šašava i kao društveni obrazac proizvodi majke koje svojim prioritetom smatraju utopljavanje i hranjenje svoje dece, a veliko je pitanje da li ih tako osposobljavamo za život ili im učenjem smanjujemo volju za sigurnost i izdržljivost.

Dodajem da sam odrasla bez kape, šala i potkošulje, moja baba je mojoj majci prenela mudrost koju ja pokušavam da prenesem dalje: ako imaš dete koje ne zna da li mu je hladno ili toplo ili koje ne zna da li je gladno ili žedno, ti imaš mnogo veći problem od toga da li je ono utopljeno, sito i napito, a ako ga učiš da samo ti sve znaš i da znaš sve bolje od njega, da li mu je hladno, je li gladan ili žedan, onda dete s tobom ima ogroman problem.

I sve više mi se pokazuje da su te žene iz moje ženske škole života bile i ostale itekako u pravu.

Dokaz tome su  i bosonogi severnjaci i mi utopljeni umerenjaci.

Upotreba volje se uči ili nameće, retko se koristi sama, bez učenja i pokazivanja.



*tekst je na engleskom jeziku objavljen na